Sretao sam ga često u svojoj ulici žureći se na tramvaj. Sjedio je na klupi ispred razgranatog stabla, na ulazu u trgovinu. Pogledao je prema meni kad bih prolazio mimo njega pa mi mahao. I kad bih se vraćao s posla, bivao je na klupi. Smijuljio se i mahao.Jednoga dana, u uobičajeno vrijeme, kad mi je mahnuo smiješeći se, odlučio sam mu pristupiti.
– Stalno si na klupi. I ujutro i poslije podne. Kad ti je škola?
– Ne idem u školu.
– Molim? – upitao sam automatski.
– Nitko me nije poslao.Koliko ti je godina?Rekao mi je.
– Mogao si biti u drugom razredu.
– Ne znam ni gdje je škola – rekao je.
– Gdje stanuješ?
– Tamo – rekao je i pokazao rukom
.– Ulica?Slegnuo je ramenima.
– Kako se onda vratiš „tamo“ odavde?
– Tuda – rekao je i pokazao rukom.
– Koliko je daleko to „tamo“?
_Ne znam.
– Koliko hodaš?
– Dok se ne umorim.
–A kad se umoriš?
– Sjednem na klupu. Odmorim se.
– Sve znaš, a ne znaš gdje je što. Kako se to što vidiš zove, koliko je daleko od mjesta gdje stanuješ? Želiš li znati?
– Ne treba mi. Znam doći kući. Kad nisam gladan.
– Molim?
– Kad sam gladan, zaspim na klupi.
– Jesi li sad gladan?
– Da.
– Što bi jeo?
– Kupite mi nešto. Malo salame i žemlju.
– Kupit ću ti i više, ali moraš ići u školu.
– Moji iz ulice idu u školu, to traje pola dana. Ne mogu toliko biti gladan.
– Molim?
– Oni idu iz kuće u školu?
– A ti?
Pogledao me, prihvatio me čvrsto za ruku i zadrhtao. Nije ništa odgovorio.
– Idemo! – rekao sam i zadržao njegovu ruku u istome položaju. Trgovkinja se nasmiješila njemu, ne meni: „Gdje si?“
– Nisam ništa uprosio – odgovorio je hladno gegajući se ispred izloga. Trgovkinja se nasmiješila i pogledala me upitno.
– Što dječak želi – rekao sam.
– Ah, da. Znamo se. Stari smo prijatelji. Ramo?! Dotrčao je s naramkom namirnica, podigao ih uvis slavodobitno prema trgovkinji i ne pogledavši me. Trgovkinja mu se nasmiješila rekavši: „U redu je, Ramo“ te skrenula pogled na mene. Kimnuo sam joj da je sve u redu te upitao Ramu: „Želiš li još što?“ Ne rekavši ništa, izgubio se u labirintu trgovine.
– Takav je – rekla je trgovkinja dok smo stajali jedno spram drugoga čekajući Ramu. Kako smo se prvi put vidjeli, nismo imali o čemu baš razgovarati pa sam je pogledao ravno u oči. Bile su zelene i mirovale su, a ja sam se prisjetio tolikih lijepih očiju u mnogim stanjima kad sam koga čekao. Uto je stigao Ramo, opet s naramkom. Trgovkinja me upitno pogledala pomaknuvši oči prema blagajni, posve neutralno.
– Bok, Ramo – pozdravila je. Dok je blagajnica tipkala, a Ramo uredno slagao robu na pult, rekla je: „Ramo, budeš i sutra na klupi?“Nije ništa odgovorio.
– Hvala, striček – rekao je i odjurio.Svaki dan je tu. Ima ih svakojakih, ali Ramo je pristojan.Sretao sam ga svakodnevno, a već ga dugo nema. Kad ga ne bih zatekao na klupi, svratio bih u trgovinu i pitao blagajnicu.
– Tu je negdje – odgovarala je na isti način često me i ne pogledavši.
– Ima i drugih dućana, a on raste. Upoznaje grad. Lunja uokolo. Naletjet će. Nedostajao mi je. Moja ulica bila je bljeđa bez njega. Na njegovoj klupi danima nikoga nije bilo. Razmišljao sam o tome gdje bi mogao biti pa zalazio dublje u kvart, i po nekoliko stanica ne bih li nabasao na njega. Pomišljao sam na to kako bi bilo lijepo kad bih znao kad mu je rođendan, da imam razloga da mu kupim nešto ozbiljno, kadli iskrsne pred mene nekoliko njih. Ramo se odvojio od grupe i potrčao prema meni.
– Striček! – uskliknuo je i uhvatio me za nogavice.
– Ramo – počeo sam polako.
– Nije te bilo dva tjedna u kvartu. Teta u dućanu pita za tebe. Gdje si bio? Slegnuo je ramenima zaljuljavši se na jednoj nozi.
– Ne znam.
– Vidiš – nastavio sam.
– Gore je tabla. Plava. Na njoj nešto piše. Možeš li pročitati?
– Ne.
– Hoćeš da te naučim? Nije teško.
Slegnuo je ramenima i opet se zavrtio na asfaltu.
– Počet ćemo odmah, od restorana.Čudio se sjaju kad smo sjeli za stol u raskošnoj dvorani. Razgledao je uokolo i znatiželjno pitao što je što. Kad je konobar donio jelovnike i položio ih ispred nas, upitao je:
– Što je to? – pokazavši prstom.
– Knjiga – odgovorio sam.
– Iz nje ćemo učiti. Prvo ćemo naučiti što ćemo jesti. Što bi ti?
– Mogu li meso? – pogledao me upitno.
– Meso piše tu – pokazao sam mu prstom.
– To su četiri slova. Znaš li što su slova?
– Ne.
– Ramo, kad što kažeš, ja ću to što si rekao pretvoriti u slovo.
– Ovako – nastavio sam napisavši veliko slovo A na papiru.
– I tako sve do kraja. Svaki dan. Čudio se.
– Pokušaj.Ruka mu je drhtala, ali je uspio prepisati A s papira koji sam držao u ruci.
– Bravo! – uskliknuo sam hoteći ga ohrabriti. Smiješio se.
– Ramo, sve što govoriš, može se pretvoriti u slova. A slova ima samo trideset. Ako svaki dan naučiš po jedno, bit ćeš pismen. Nećeš zalutati u gradu. Hoćeš učiti? Pristao je. Dok smo jeli, ponavljao je držeći papir u ruci. Bio je od riječi. Čekao me svaki dan na klupi. Hodali smo po kvartu i čitali ulice, reklame, nazive škola. Ohrabrio se te bi me često pretekao ugledavši kakav natpis. Tad bi uskliknuo, upro prstom i pročitao.Jednom me upitao: „Jesu li i u Njemačkoj ovakva slova?"
– Zašto me pitaš?
– Ići ću u Njemačku.
– Molim?!
– Tamo se može više uprositi.
– Njemačka je daleko. Opasno je. Izgubit ćeš se. Opasno je putovati.
– Vlakom.
– Nemaš za kartu.
– Sakrit ću se.
Nisam ga uzimao za ozbiljno, ali ga sljedeći dan nije bilo na klupi. Ni nekoliko idućih dana.
– Nema ga – rekla je blagajnica u trgovini.
– A baš mi nedostaje. Da nije negdje zalutao?
Zamišljao sam ga kako se skutrio u nekom vlaku prema Münchenu. Kako se skriva od konduktera. Bez karte i novca. Bez vode.
– Je li moguće? – tiho sam upitao sam sebe, pozdravio se s trgovkinjom i izišao. Kad sam osjetio vlastitu suzu, kao da mi je bilo jasno. Ramo je otišao. Nije ga bilo na klupi danima. Kad sam dobio razglednicu iz Münchena, pisanu velikim slovima:„Hvala, striček. I ovdje su ista slova. A ima više klupa. Kad se vratim, potražit ću Vas. Ramo.“
Sve mi je postalo jasno. Na trenutak sam požalio što sam ga naučio čitati.
Priča neuvjerljiva baš kao i nepovjerenje Roma u ovo društvo koje ih je u potpunosti izoliralo i odbacilo. Dakle, borba poznatih imena za 33.000 Večernjakovih kuna se nastavlja, ali ne i za dobru priču. Žalosno.