Netko mi je jednom rekao da dođu, da na kraju dođu. Okupe se i postroje u špalir, kao mutavi pioniri bez papirnatih zastavica. Rekao je da samo tako stoje i zure, blenu k’o krave u mrtvu telad.
– Kao Tita, majke ti – rekao sam – pa kao Tita će me onda dočekati.
Bilo mi je smiješno to, mislim stvarno smiješno. Kog bi me vraga čekali. Što je bilo, bilo je. Zamislio bih njihova mutava, nesretna lica, njihove zaprepaštene, razrogačene oči, a onda bi me prošlo. Kao štucavica, majke ti. Uopće ne mislim na njih. Osim kada me netko podsjeti. – Bilo pa prošlo – odmahujem. I stvarno jedu govna kada krenu, počnu mlatiti praznu slamu o tim stvarima, dušama koje se vraćaju, čekaju, stoje, bulje u čovjeka. Mislim: kog vraga čekati, ako mi nemaš što reći, ako nemaš tri čiste reći: “Majmune stari, napravio si to, to i to i sad ćeš fasovati?”
– Ničeg nema – rekao sam matorom Dragi u birtiji kod Ruže. Mlatnuo sam dlanom po stolu, baš pljesnuo, onako pošteno. Svi su me pogledali. Nisam ni znao da mi je ruka tako teška. Stol se zatresao. I čaše. Drago je bio pijan k’o demon, baš drven. Taj vode nije popio zadnjih dvadeset i više godina.
– Pa, majku mu poljubim, nečeg mora biti – razrogačio je stari oči.
– Ne mora – rekoh.
– Mora!
– A kako noću spavaš? – doviknuo mi je netko sa šanka. Cerili su se tamo, gurkali laktima. Vidio sam budale krajičkom oka. Mislili su da ih ne vidim.
– Spavam.
– Dobro?
– Dobro – kimnuo sam glavom i sunuo lozovaču koja me je kratko podsjetila na vodu u vazi. Mama bi izvadila jorgovane, a voda bi ostala zelena. U bašču bi je poslije bacila. I vodu i jorgovane. Sve što je lijepo jednom se usmrdi, sinulo mi je. Onako, bez veze. – Kol’ko si svinja ubio, majmune? – doviknuo sam poslije onom majmunu za šankom. Cerio se, no po očima sam mu vidio da mu nije svejedno. – Ha? – upro sam bradu u njega i gledao kako se uza šank stišće kao uza zid, meni na puškohvat. K’o zeca bih ga pomeo da sam htio. Samo da sam htio.
– Pa ne znam – slegnuo je ramenima. – dvadesetak. Valjda dvadesetak…
– Eh, pa ubiti čovjeka il’ svinju, isto ti dođe – polako sam odložio štamplu na stol. Svi su šutjeli. Mirisao sam im strah. K’o da su se upišali, k’o da ću ih ubiti, posmicati k’o zečeve. – Skviče, i ljudi skviče… Il’ šute. Puste se. Majku ti, nikad mi to neće biti jasno... Znaš li ti, majmune majmunski, zašto se puste? Ha? – doviknuo sam onom majmunu. Ruži sam mahnuo neka mi donese još jednu. Pogledao sam Dragu: odmicao se od mene kao da smrdim. Izgledao je k’o trijezan, k’o da od jučer navečer nije ništa popio. Blijed je bio. Čelo mu se orosilo.
– N-n-ne znam – mucao je onaj majmun s pivom u ruci kao štafetom.
– Eh, pa vala ni ja ne znam! – opet sam pljesnuo po stolu. Štampla je poskočila i prevrnula se na bok, otkotrljala do ruba stola i pala. Nitko se nije ni pomaknuo, kao da nije pala. – Malo je lavova! Malo! Lavove ne diram. Znaš zašto?
Ruža je trčala s novom štamplom. Kao debela, blajhana čaplja u onim “borosanama.” “Nogu ćeš izvrnuti, pa ćemo te morati k’o konja ubiti”, htio sam joj doviknuti. Imala je svinjske, plave, svinjske oči. I mali svinjski nos.
– N-n ne znam – mucao je majmun za šankom.
– E, pa neće lav lava, majku mu – nasmijao sam se i sunuo onu novu lozovaču. Ruža je još stajala pokraj mene, pa sam je uhvatio za dupe i stisnuo. – Boga ti, Ružo, pa dupe ti je ‘ladno k’o da si umrla! – smijao sam se. Suze su mi išle na oči. Zbog njezinih svinjskih uplašenih očiju. – Sisa il’ guzica, kod tebe je, Ružo, to isto! – tresao sam se od smijeha. A onda sam se sjetio jedne koja mi je skoro nos odgrizla. Nije se dala. Dala se na kraju. Ima i žena lavova. Malo. Ali ima. Ruža je svinjica. Il’ ovca. Na isto dođe.
Drago je ispred mene sjedio k’o bogec: blijed, bijel, trijezan. Zaobišao je stol. Mic po mic. Zajedno s barskom stolicom. Htio sam mu povikati: “Pa kud ćeš, brale? Ne diram svoje, ne brini. Ti mi možeš i prstom u oko!” Htio sam ga nasmijati.
– Čekat će te – jedva sam ga čuo. Vidio sam da otvara usta. Polako, kao da mu je sva krv izašla na pete.
– Ma, k’o, tko će me čekati?
– Oni, oni će te čekati – polako je zatim podigao bocu piva. Polako, kao da na dudu ispija mlijeko, ispio je do kraja. Do dna. Pivo je klokotalo, pjenilo se.
– Stvarno si tvrdoglav k’o mazga – objema sam rukama pljesnuo po stolu, Drago je trepnuo. Sve je popadalo. Svi su šutjeli. – Nikog nema, kažem ti, iz truleži se u trulež vraćamo.
– Doći će – pogledao me je Drago. – Kažu da kroz tunel prođeš, kroz mrak, a kad izađeš van, iz tog tunela, tamo te čekaju. Stoje i gledaju te. Da se u gaće upišaš. I usereš. Bogami usereš.
Gledao sam ga. Svi su ga gledali.
– Znaš, nekad se pitam što će mi mater reći kada ju vidim. Ženio se nisam, a sve sam iz kuće rastrajbao: njezin nakit, šlingu, ormare i figurice. Sve! Jadna mi majka kad me vidi! – pokušao se Drago ceriti.
– Kažem ti, jednom nas zaskoče svi koje smo zajebali. Iz busije. Znaš... Zato me nekako strah, znaš.
– Ma, baš me briga, crni Drago! – skočio sam na noge, stolac je iza mene odletio unatrag, sudario se sa zidom, glasno pao na pod. Ni muha se zatim nije čula.
– Ja sam svojima ionako grkljane prerezao. Ništa mi neće moći reći – zastao sam, kimnuo glavom i nasmiješio se od uha do uha.
– Pa onda kaži da nisam pametan!
