Moj otac je ima puno prijatelja. Svaki bi petak sili za naš stol u kužini i ja, skupa s njima. Bila san dite i bila san žensko, al' nikad me nije potira. Sila bi na bančić između njega i barba Ljube i glavon koja mi je jedva dosezala do stola pila i mirisala ono šta su govorili. A govorili su uvik o Splitu.
Nisan puno razumila, dok nisan otišla studirat u Zagreb. Izdržala san cilu jednu godinu i jebeš diplomu i titulu i karijeru – vratila san se doma. Rekla san ocu da mi je zima i da bi se vratila u Split, a on mi je reka "ko te je i sla gori".
A otišla san jer su išli svi, jer su mi govorili da se moran osamostalit. Osamostalit od čega? Od matere i oca, od Splita, od Rive, od Pjace, od Boga?
Nisan mogla.
Neka me cima držala ovde: očevi prijatelji oko stola, moja mater koja uliva vino u uvik prazne čaše, njen promukli glas koji uvati ocu tercu i pogledi očevih prijatelja u njene oči, a onda i niže..., moja brada na stolu i neki osjećaj da pripadan, koji nikad kasnije nisan osjetila.
Oće li moja ćer ikad osjetit to isto? Oće li ikad propičit priko Pjace između pravih muških žednih očiju? Oće li joj Split dat ono šta je da meni?
Moj otac više nije živ. Oni stol za kojin je sidia izile su gangrice. I bančić je osta bez jedne noge.
Ni moja mater više ne piva. Ima modre kolobare oko očiju i jedino ko joj može izmamit smij je moja ćer.
Mene je priskočila.
Podsjećan je na oca.
Moja ćer joj sidne prid kolina i ona joj plete kose u one starinske pletenice.
Onda plače.
Moja ćer ubode svoje oči u moje, a ja ne znan šta bi joj rekla. Boli me negdi između rebara dok smišljan priču koju nikad neću ispričat.
Nikome.
Kasna je ura i rečenice su mi sve kraće. U njih Split ne stane. Ni moja vezanost, ni moja bolest. Prošetan digod priko grada i čini mi se ka da šetan krvotokon svojin. Nekad mi je tribalo dobrih deset minuti za doć od Teatra do Pjace, toliko je svita bilo, a sad sretnen tri čovika. I samo se po onin starin kamenin pločama vuče neka tuga i ide mi ukorak.
Sidnen digod i na oni bančić s tri noge, a moja mi ćer priđe i prođe svojon rukun po mojoj glavi. Ka da je ona meni mater. Kad ima vrimena i voje, sidne prid mene i kaže: "Majko, pričaj mi o Splitu, kakvi je bija." I ja onda počnen: "Tvoj dida je ima puno prijatelja. Sidili su za ovin stolon i toliko se dimilo da san već tada postala pušač, akutni i kronični, i ovu je zabranu pušenja moga smislit samo neko ko nije nikad za takvin stolon sidija."
Onda se moja ćer nasmije, onin istin smijon moje matere i ja tad znan – sve se nastavlja i sve će se opet dogodit. Samo mene neće bit. Pa neka. Nije mi ža...
