42. priča: Ilija Ćorić: Mjesto di su pocrkali borovi

O-ho-ho, zima je, vražja zima... brrr! Vidiš ti kako gacam, upadam, jebo ga on. Kad je već poklanjo, mogo je nešto novije. Stare čizmurine. Nosila i’ je i njegova prababa. Reko: dobra koža, samo da i se redovno maže. Ma čime da i’ mažem! Pljunem i štrc tamo, štrc vamo, rukavom razmrljam i ko nove. Otiće mi i ovi rukav, vidi ga šta je pocrnijo, ko da kremu rastrljavam, a nije ju vidijo u životu. Moraću mijenjat. Drugi, pa dokle ide. Vražja zima…

Tu smo. Taman. Već sam mislijo da neću nikad stić. A jesu ga opasali žicom. Šta čuvaju ovdi? Smrdljive čarape, hi, hi, hi… Baš mi take trebaju. Vamo je zgodno provuć se. Malo podvit žicu… rđava je i bocka… još malo… e, jebi ga! Kud baš u rupetinu! I puna vode. Kako je samo ovi snjeg odozgo sakrijo. Maskirna rupa. Protrešću nogu malo, da se kol’ko-tol’ko ocijedi. Ma i nije puno. Sitna rupica, a cipeletina se malkoc nakvasila. Samo da izdrži, da ne pusti do čarape, platiću mu rakiju čin ga vidim. Od nečiji’ para. Za ove stare kožare, jebo ga pas. Al’ džabe su, šta da se radi… Slatko je kad je džabe.

Uuu, škaklja po leđima. Šta nisu mangupi, kad su već propuzali ovud, napravili veći prolaz. Lako je njima, s uvučenim trbuvima i pedljem godina, brčići im ko picina dlaka, tak’ se može… Uf, kud baš u tu kralješku di su me secovali. E moja stara krparo, neš se izvuć bez mokri koljena. Mokri’ koljena i mokra grla, he, he. Još malo… Drugi put nosim klješta, ak’ treba i za beton. Dobre su one Cickove, čime smo izrezali kamaru žice kad smo udarali stupove… za ogradu. I sad mi ruke bride što me izbocala. Di je samo našo tu rđavetinu.

Tam’ je kućica. Vidin. Tam’ je slatka rakijica. A možda je čuvaju? Stražarče. Bolje da se sagnim. Ak’ me ukebaju, natuče me ko Đurđinu ponjavu. Budalo. Zaš’ bi te ukebali? Je l’ reko Ostoja da tu čuvaju rakiještinu, i pobjegnu odma’ kad smjena završi. Miševi. Ko radi danas iz radosti, a, ko? Svi bi da uteknu čim je poso gotov… ženi, djeci, dronfulji – ko kako voli. A i ovo nije lopovluk, ovo je posudba. Što se kaže: posuđeno – vraćeno, ili: bog će im platit. Neće im falit ak’ malo mrknem. Mrvicu. Da me grlo prođe od ove zime. Samo da ne ključaju. Ne bi trebali, tako je bar reko.

Čin zatopli, odma’ u meljažu: ubacit udovicama ugljen, raskopat neku bašču, popit pivo, malo zidat, malo grabat, pa popit pivo... ispraznit Gnjacu šupu – dobro da sam se sjetijo; morat ću mu još par puta reć da ne bi našo drugog, jebo ga pas, uvjek zaboravi kom je obećo. Raspala mi se skoro ova kaputina, a i morat ću Klafri dat koju kunicu za one štraftaste lače. Ne bi i’ on dao džabe, mrcina jedna, da mu i sagnjiju. “Držim ih u naftalinu, pa mogu i naredni’ sto godina.” Da ne bi! U njegovoj glavi. Neka, neka, malo da se sriktam, i patikice na noge, pa da vidiš života. Neće me više Manda zajebavat. Znam ja šta bi ona. Jesu joj se sise produljile i oklimbavile, uh... kad zamlatara s njima...

Šta je to ovdi... Šta nisu sklonili, a ne da se šeprtlja po njima. Borići. Pa to se fino sikiricom istucka, pa složi. Za potpalu... u, nije baš. Ti bi zasmolio od poda do tavana! Ak njima ne smeta, ne smeta ni meni. Malo i preskakivat nije loše za kondiciju. Uh, jeb... jaoj, sss, kud baš na tu stranu... Stara krparo, ti bi hop, a? Samo pod zemlju. Ne moš ni borić prekocat. Kako me samo poduvatio, ko da je znao da me u tu nogu ubadaju od dvajest pete. Ne bi’ ja klecno da živac ne radi i ne zagrebe, budi siguran. Da i tebe živac uklješti, i ti bi kuko, i sigurno ne bi mogo skakucat.

E jesan pošandrco, pričam drvetu. Nisam ništa popijo od jutra, to je zbog tog. Fin si, boriću, fin, šta te nisam upozno prije Božića. Bio bi u toplom... Da se ja i pridignem, ne bi bilo loše. Spišaću se od ove mokrine. Tu je kućica, aha, još malo. Više neću skakat. Dok ne gucnem nešto. Toplo i krepko. Ko juvicu. Od rakije, he, he.

Sad malo oprezno... možda je koji zaosto, ubire firmino za svoj džep, i još bi volijo lopužu uvatit, da mu plaću pojačaju, i još skoči za koje mjesto gore... Najbolje doć s leđa, ili boka...

Fina je ovo zgradica, ima tu mjesta. Ladni zidovi. Ladni izvana, topli iznutra. E ovi vragovi mi stvarno šeprtljaju po nogama! Šta i’ nisu odvukli sve na jednu stranu. Pobacali borove di su stigli, svašt’. Ja bi in to učinijo da su rekli. Aaa, badava ne. Za rakijicu barem. Ne bi se moro ovako pripuzat ko gušter po lanjskom snjegu. E, sad san ga opet ugazijo! I to drugom. Jeb...

Polagano... jednu laganicu... nije baš da se mora vikat. Nek’ kvasi kol’ko ‘oće. Malo okolo zida. Niko se ne mrda naprjed. Završili su sigurno. Prošlo je tri. Sve tiho... Vid borova šta su i’ porazbacali, i pred verandu. Svakom normalnom bi smetalo pred ulazom, a ovdi i’ more. Ovo je ko neko mjesto di su pocrkali borovi. Šta nije grab il’ bukva? Rast? Ajd, ne mora bit, nek je višnja il’ topola. Došo bi sa starim Cinculjašem... ma, mogli bi i dvaput, na onu njegovu klimbavu prikolicu. Bilo bi drva i za dječicu i za zečeve, i za dječicu i za zečeve... Il’ vraga! Reko bi mu da mi treba, pa bi sam... uh, ne bi dao. Morali bi popola.

Tu cmo! Tu cmo! Dobro šta ne gori pod petama. Ima i rupica na prozoru... valjda in ne smeta. Malo za ventilaciju, kad se nažderu slanine i napiju rakije pa zaprde. Ovaj drugi je otišo još više. Rupa ko slonovska glava. Ni staklo dolje nis’ počistili. Prosperitna neka firma. Ovo je još bolje. Biće da ne paze tol’ko... useru se pa odu. Drugi čiste za njima. Al’ nisu dugo.

Tu su in vrata... Ak’ ne ide, ja ću kroz prozor. Nikom neće falit odbijem li još malo stakla. Di su vrata? Bila pa nestala. Nije valjda da i’ nose sobom kad završe poso?!...

Jebo i’ Ostoja, ovdi nema niš!! Zajebo me ko vranu! Nasadijo ko metlu! Mislijo: pošalji staru budaletinu nek razgrće snjeg, nek utaba stazu, razgazi cipeletine… Fino. Ja mu uvjek dam da se nadudi, i kad ju tek ispečem, i kad ostane nakon kolinja kod Đurđe; a onda kad je ostalo od Pešića čitav karton, i niko nije znao di je, pa ga je on razbuco a ja reko da je bio samnom...

Pseća vremena. Sješću malo na prag, ovdi više ni govno ne zalazi. Da dođem do daha. Velika je ova komadina zemlje. Šta drže ograđeno? Borove. Kome je do smole. Nije to za niš. Da je ovako bilo prije Nove... Zagazi pa kupi, oš veliki oš mali, paricu u đep. Šta li rade ovdi sanjima? Slažu i za ukras, he, he. Groblje borova.

Budalo, ljudi bacili jer ne treba. Šta bi ti s tim? Ne treba ni tebi. Tako je to u životu. Kad ne treba, bacaj... borove, flaše, igračke, šporete na drva, ljude... E, jesan presušijo. Sad niš ne pomaže. Moram natrag, ufatit će me mrak. Sad ću pravo kroz nji’. Nema više šuljanja. Nek i oni znaju da živi čojek prolazi ovud.

Čini se da je i snjeg ovdi tanji... i ravnije... Ima i’ svakakvi... vid ovog malog, e, je fin. Bijo bi ko bonbončić u onoj mojoj šupici. Taman u ćošak di je kauč i sanduk za drva. Mogo san uzet i one lampice, šta pola nisu radile. Dala bi baba za pola litre rakije. Da ju pitan za nagodinu? A di bi bor našo? Ovaj mali bi se osušijo... nebi me čeko. Isteko mu je rok trajanja čim je na ovoj pustari. A ovaj drugi... visoko su ga posjekli... već žuti – on je međ prvima tandrkno. Nije ni bijo na toplom, ni điđe na njemu, odma’ su ga u škart. Bar da si proživijo ti deset dana.

Šta vas nisu ostavili na ledini, u šumarku, na travi, di već klijate. Ovako ste sjali za nečije dupe, a onako bi poživili više i od Marune, pokoj mu duši.

Barem ne trulite ovdi. Suvlje je neg’ tamo di sam ja došo. Nema barica ispod. A kad snjeg okopni, posrkat će ga zemlja. Nije vam ovo drago. Vidin ja. Ne bi se inače ovako iskrivili. Svaki na svoju stranu, vidiš samo susjeda, a i on se izvalijo. Pa štrči na sve strane.

Oooop! Op, pa ku... e dobro je. Ništ’ ovdi nije sigurno. Malo treba pa da se prekobaciš. A kake sam sreće, ravno ću... Kud su tebe vamo dovukli!? Vid’ kol’ki si! I baš su te navukli tu meni na put. Di si samo ti visijo? Popreko ne ide, znači moran na jednu stranu. Čini mi se da je naljevo bliže... Grane ko moje noge. Što bar nisi bukva, bilo bi drva za potpalu... Di samo rastete ovaki? Da nis’ ti neki uvozni? Evo, još malo... tu ti je špicoka.

Ovo mi niko neće vjerovat. Reći će da san naletijo na bandere od struje, pa mi se učinilo. Daj da mi to vidimo... kol’ki si ti po dužini, od vrha do repa. Jen, dva, tri, četri, pet, šest, sedan, osam, deset – e jebem mu – devet, deset, jedanest… dvajespet… četresdva! Četresdva, i još san negdi koracnuo i više, a negdi se i pridržo za granu pa zaboravijo na broj. Priznajem ti, brate, međ ovom sićom ti si car. I ovakog da te krknu, pa nije to u redu. Ajd što mene ovakog mrljavog mrljaju, nije ni čudo. Al’ di si ti od mene. Da vikneš samo, zbrisali bi ko vrapci. E kad bi ti mogo vikat, pljucnut, mrdat granom, udarit im jednu iz voleja... Lako njima zaskočit i oborit mutavo drvo. Malo curkaš iz korijenja... čudno smrdi... malo smole – nije smola tak rjetka – il’ si se spišo od straha il’ krvariš, brate. Moram požurit... vidiš Večernjaču, već žari. Biće vedro i ladno, a ne znam je l’ mi se ugasilo. Valda su ti se bar djeca smijala...