18. priča: Mate Maras: Zijevanje

Opet sam se našao u Lyonu, nagovaram Staroga da se vrati iz svoje besmislene emigracije. Sjedimo za ručkom u zajedničkoj blagovaonici njegova samačkog hotela. Imali smo bogat objed za siromaške prilike, nizala su se jela i prilozi: pureći odresci, prženi na ulju; špageti s rajčicom i parmezanom (Stari reče: šuto-pašta); quenelles lyonnaises (to su nekakvi valjušci, trebalo ih je samo prigrijati); zelena salata (Stari reče: puterica); sirevi roquefort i camembert; crno stolno vino; jabuke petrovače (Stari reče: moje imenjakinje); kava. Poslije tako obilna ručka što su ga spravile moje nevične ruke, Stari je po običaju nizao priču za pričom. Često on pripovijeda različite zgode prošarane narodnim mudrolijama, ponekad naizust izgovori koju junačku pjesmu u desetercu, i gotovo uvijek ponavlja svoja slavna djela (Gesta Petri). Ovaj put se dohvatio starozavjetnih legenda i kazuje mi kako je Mojsije vodio sina na planinu da ga žrtvuje; zatim je opisivao kako je Jakov navlačio rukavice pred slijepim Abrahamom da ga ne bi prepoznao kad ga opipa; onda mi je ispričao kako je Izakov najmlađi sin Josip bio sužanj u Egiptu. I vidim po tim ispremiješanim i kojekako zapamćenim navodima da je doista čitao Sveto pismo što sam mu ga darovao 1968. Ne mogu još zaključiti je li se laćao Novoga zavjeta. - A gdje ti je ono Sveto pismo koje sam ti donio kad si bio bolestan? - upitam iskreno, bez ikakve zlobne primisli. - An?... Proda’ sam ga. - Prodao si Sveto pismo? I to još dar od mene? - čudim se ja. - Pa... dovezala me se žena jednoga našega: Dajte, dajte, šta će to vami, i tako dalje, i ja joj ga prodam. Dosta sam zaradijo. - Lako ti je bilo zaraditi kad ništa za nj nisi dao! - ‘Oću reć’ ovako - odgovara razložito Stari. - Ti si da’ za nj, recimo, moglo bi bit dvajest franaka, tako nešto; ne bi’ ‘tijo slagat, ali mislim da nije bilo više od dvajest franaka, prija će bit da je bilo manje. A ja sam dobijo sto franaka! - Tata, tata - korim Staroga, što nije u skladu s mojom odlukom da ga ovaj put ne ljutim. - Ti znaš da riječi Božje nemaju cijene i da se ne smiju novcem mjeriti. - Ma, pravo da ti kažem, knjiga se već bila raspala, teško se moglo iz nje čitat. A ona žena navalila i stalno me moli. Nisam ja ‘tijo ništa uzet, di bi’ ja prodava’ Božiju knjigu, nego mi ona na silu utrpala sto franaka. Ja polako pijem kiravi i uz nevoljko opravdanje što ga nisam očekivao od Staroga sjećam se krasnoga londonskog izdanja Vukove i Daničićeve Biblije, velika formata, tvrdih korica i krupnih slova. Kupio sam je u Kanadi za dva-tri dolara; nabavila mi je gazdarica Ukrajinka iz svoje Kraljevske dvorane gdje su se sastajali Jehovini svjedoci... - ... jer ja sam Božiji čovik - čujem ponovno kako Stari nastavlja objašnjavati. - Pazi dobro: nema dana da se ja ne pomolim Bogu i nema noći da se ja ne uspavam u molitvi. I svake se noći prija sna pomirim s Bogom, i to je moja ispovid i pričest. U mene je duša čista ko u diteta na materinim prsima, nema grija pri meni, ni najmanjega. - Ne može čovjek znati svoje grijehe - upletem se da i ja pokažem malo bogobojaznosti. - Kralj David u jednom psalmu pjeva: Očisti me, Gospodine, i od grijeha za koje ne znam. Pa kako si ti onda siguran da si bezgrješan? Potičem njegovu govorljivost i spreman sam podnijeti tiradu samo da doznam kojom metodom Stari pere dušu i uljuljkuje savjest. - Pa evo kako sam siguran da nemam grija na duši... Ziva li se tebi? - Ne, nisam zijevao - branim se u nedoumici, jer ne znam što se odjednom događa. - Vidiš da pijem, ne zijevam. Ali moram otvoriti usta kad želim popiti gutljaj. - Ne pitam te to - nestrpljivo će Stari. - Nego, zija li se tebi, recimo prija spavanja, kad pođeš leć? - Pa, ako sam jako umoran, onda mi se zijeva. Ali najčešće ne zijevam, ne, zbilja malo zijevam, rijetko kada. - A vidiš - hvata me za nesigurnu riječ moj gorljivi sugovornik - meni se svake večeri ziva! - To je razumljivo - naivno se zaplećem u lukavo razapetu mrežu. - Star si čovjek, umoriš se, spava ti se, pa zijevaš. - A, ne, ne, ne, ne! Ne, dragi moj! - Nego što?- pristajem na očinsku pouku. - Nego Bog određuje kad ću zivat i kad ne ću zivat. - Kako to? Baš me zanima. - Pazi ‘vako. Ako uvečer pomislim na one razbojnike i lupeže, na Jurčevića i Ujevića, koji su mi zaplinili mlinski motor na vlastitu odgovornost, kako su sami naveli, usta mi se ne otvaraju. Baš sam to iskušava’ u više navrata, da vidim dokle mi se ne će zivat. I šta ćeš vidit? Dokle god sam na nji’ mislijo, nikad mi se nije zivalo. A evo o čemu se radi. Bog zabranjuje mržnju, Bog zabranjuje osvetu, on kaže: Osveta je moja, ja sam pravedan! Pa onda, kad na nji’ pomislim, u meni se rodi mržnja i želja za osvetom; a Bog to vidi i nije mu drago, to je moj grij. Nije to doduše smrtni grij, ali grij je grij. A čim se prikrstim i reknem: Bože, u ruke tvoje, plati jim ti po njijovoj zasluzi!, čim izmolim jedan očinaš, zdravomariju i slavaocu, a-ha, donja mi se kosirica zateže, pucketa mi u ušima i ja počmem zivat. I to mi je znak da mi je Bog oprostijo i da mogu mirno zaspat, čiste duše. Vidiš li ti sad, Mate moj, u kakvoj sam ja vezi s Bogom i kolika je moja vira i pravednost? Ne ću se mišat s papom u Rimu, on je sveti otac papa, ali ne znam je li i on čistiji i pravedniji od mene. More bit ko ja, možda, ali manje grišan od mene nije. A kako će i bit kad ja poznam sebe, kad znam da je Bog nada mnom i da me samo on drži, jer bi mene inače davno noć pozobala... Nakon toga iscrpna izlaganja o čudnovatim putovima Božjim, pogledam u njegov tanjur i vidim da još nije prazan. Nije Stari imao vremena za žvakanje, jer se dohvatio tumačenja i objašnjavanja spoznaja do kojih je stigao bez ičije pomoći, a ovakvu priliku i ovakva slušatelja ne će tako skoro imati. - Vidiš ti toga posla - kažem nastojeći da mi riječi ne budu uvrjedljive. - A ja sam do danas mislio da je zijevanje znak, kako malo prije rekoh, da je čovjek umoran i da mu je prijeko potreban san. - Samo se ti rugaj - sigurnim glasom Stari odbija moje slabo prikriveno omalovažavanje. - Ne kažem da je kod svakoga tako, niti kažem da svi tako misle. Ali Bog daje znake od sebe, samo ji’ triba pripoznat. Jer sam Bog veli u Svetom pismu: Dat ću vam znake od sebe, a vi dobro gledajte da ji’ opazite; jer mnogi ji’ ne će opazit, iako će se svima pokazat. Eto, ja sam svoj znak naša’, meni se Bog obraća priko zivanja. More bit da bi i ti nešto slično doživijo da te nisam onda izvadijo iz sjemeništa... Stari zastane u pola rečenice, zavlada muk za stolom. Oko nas se prepiru i smiju studenti i radnici iz Afrike, ali nama nimalo ne smeta njihova galama. Stari nastavlja jesti s velikom pomnjom, muku muči s tvrđom hranom, bole ga zubi. A meni se u mislima javlja lik uplakana jedanaestogodišnjaka kojemu otac, bez ikakva objašnjenja, nije dopustio da se nakon zimskih praznika vrati u začarani svijet tamjana i molitve.