Imao sam tek pet godina, a već sam sreo i vuka i lupeža.
Eto, tako dođe stric u moga oca moliti kartonski kovčeg, koji se omatao uzicom da se ne rastvara, a otac ga je dotad nosio samo kad je pošao u vojsku i kad je pošao u bolnicu. Zato on jaukne:
»Ajme, brate...«
Otac se još više zabrine kad ga stric stane puniti starom odjećom u kojoj je kopao u polju. Uzeo je zakrpane hlače što ih nisu ni oprali od modre galice kojom je polijevao vinograd. Otac se uhvati za glavu kad je stric izuo stare postole u kojima kopa, a nije iz njih istresao zemlju, nego ih pune travurine ostavi u kovčegu.
»Ništa ne znaš! Čim se otvori, neka se odma vidi da je to kuver najjadnijeg siromaja... I još kad mi do Zagreba i Njemačke posudiš svoga maloga...«
»Šta će ti on?!«
»Baš ništa ne znaš!«, namigne striko te u kovčeg ugura cementnu vreću, omašćenu sjemenom od rajčica. »Ne smi bit masno od slanine ili pršuta, primamilo bi to lupeža, nego neka ga odbije ovako ka da je posrano. Šta će danas komu sime od poma?!« Otpara malo od vreće i dade mi tintanu olovku, koju je valjalo opljunuti da bi propisala: »A sad piši!«
»Kako će pisat kad još ne iđe u školu, znade samo slova koja čita s kutija...?«, otac će, a stric namigne: »E, neka baš piše nepismenin slovima! Mali, opljuni olovku i piši!... Molin poštenog nalaznika da mi ovi kuver čuva ka oči u glavi jerbo bez njega neman šta obuć kad buden radija na baušteli u tuđini, u njemu je samo moje sirotinjsko ruvo u kojemu san kopa i u kojemu će me ukopat. Pošteni nalazniče, Bog ti pomoga!«
»Ma ko će krest sirotinjski kuver...«
»E, pa da znaš...«, ponosno stric odmota zgužvanu cementnu vreću – u kojoj je bilo zamotano nekoliko snopova novčanica u njemačkim markama.
»Ali si opljačka?!«, jaukne moj otac, a stric se nasmija: »Sebe san opljačka! Proda san sve šta iman. Zemlju, kuću! Stanje i imanje!... Iđen u Njemačku. Njemačka je sada Amerika!«
»A žena, a dica?«
»Kad tamo kupin kuću, potegnit ću ženu i dicu! Nema vamo sriće!«
»A di će ti dotle bit žena i pusta dica? I šta će jist!«, zabrine se otac da mu ih brat ne ostavi na grbači.
»Imaju još pojatu. Imaju i kravicu. Tako je uz jasle i vočića bilo lipo i Isusiću!«
»Tvoja volja, ali šta ti u to petljaš moga maloga?!«
»Vidiš, rukica mu more proć kroz ručicu!«, stric mi provuče ruku kroz ručku na kovčegu. »Sitan je ka naprstak, ali je junačina!«, namigne stric i meni i ocu. »Siti se kad si ga sâma samcata posla priko planine...«
Cijela je krajina znala priču o malome i vuku. Eh, otac se topio od miline, ponosio se kako sam ja pripojio u gorici vuka. Poslao me u planinu po sjemeni crveni luk: kad bi njega uhvatila milicija s kapulicom, strpali bi ga u zatvor. E, bila je »sloboda narodu«, ali nije bila sloboda sjemenu! Zato sam ja pošao po kapulicu koju su ondje Dočani potajno uzgajali. U planini su bile tri planine, i valjalo je prijeći tri vrha, pa me bilo strah kad se više nije vidjelo sela ni mora. Odjedanput, uza me se stvorio nečiji vučjak i pratio me ustopice. Oho, kako smo samo trčali skupa dok nismo opazili selo s druge strane planine. Gle, moj pas bio vuk i stane kad je nanjušio ljude. Poče zavijati da drugim vucima javi: »Čoovjeeek!« Meni bilo milo slušati kako vuk zavija, ali seljaci navališe s batinama: »Aaa, pustija, vuče!« Viču meni da bježim, a ja stanem pred svog pobratima: »Ne dirajte mi vuka!« – »Zaklat će te vučina! Biž ća...« »Neće! Kad me nije dosad, neće ni odsad!« Tako je cijela krajina znala da je mali bio i hrabar i mudar!
»E, neka mali vidi Zagreba i svita! I sâm će se on snać...«, ocu to polaska. »Rvat mora doć u stolni grad i mora proć priko svita. E, šupje je pod nebun!«, otac reče, ali će ipak stricu: »A kojega će ti đavla mali u Zagrebu i u Njemačkun?«
»Brate, a kako ću s kuverun u zahod? Mali će provuć ruku kroz ručicu da mi kuver dotle lupeži ne odnesu!«
I tako sam ja sa stricem krenuo u stolni grad i u bijeli svijet. Najteže nam je bilo proći uza staju, u njoj su strina i stričevići urlali i plakali kao kad se kuga rastaje od svojih i ide moriti po svijetu. Stric nije dao da ga ispraćaju i tako ga sramote u selu, nego ih je zatvorio u staju i oni su virili ispod ploča na krovu. Velike im oči iskočile kao ćucima u gnijezdu, teku iz njih suze po krovu kao kiša kad ulije s neba. Žena se umiva svojim suzama da se poljepša, bojeći se da će u Njemačkoj naći drugu, a onda zajeca kad se i krava za gospodarom uzmukala. Mijaukala i mačka koju je stric bio donio u staju da miši djeci u snu uši ne odgrizu. Pustio i stric jednu suzu, držao je kao biser na dlanu, a onda odosmo te ti on nekako veselo zaojka ostavljajuć zavičaj: »Oj, pečalbo, traga ti ne bilo / Ti rastavi i drago i milo, oooj!«
Cijelim sam putem u vlaku spavao na kovčegu, kao na dječjem krevetiću koji nisam imao u djetinjstvu, jer mi je stric provukao ruku kroz ručicu. Tako mi je i u Zagrebu rekao: »Utraj ruku u ručicu!« kad smo na trgu punom cvijeća čekali proziv. Dijelilo se »papire za Njemačku«.
Mene je stric ostavio s kovčegom podno jednoga kipa, a on se polako micao u beskrajnu redu. Odmicao je sve dalje i dalje među našim čovama iz svih naših krajeva, a bijaše mi i sve manjim i manjim kako me hvatao san od umora.
Prejako je sve to bilo za nejaka dječaka. Probudio me stric dok sam ležao na betonu, smijao se on mašući papirom u rukama. Kovčega nije bilo, ukralo mi ga dok sam spavao, ali stric nije na me vikao. Smijući se, rekao mirno: »Sidi i čekaj!« Tako i bilo. Uskoro dvojica mladića donesu stričev kovčeg među rukama. Ostave ga, ovim riječima:
»Zemljače, težak ti je od poštenja! Di bi mi...«
»Kako vi znate«, smije se stric, »da san vaš zemljak?«
»U njemu je ista ona zemlja koja je i nas u svit otirala!«
»Ali nije istin puten...«, stric promrmlja pa će naglas. »E, mene neće!«, zatim meni namigne, a njima će. »Ako ćete moju kartu za Njemačku, bilo van na blagoslov! A ja se vraćan doma! Dico moja«, obrati se i meni i mladićima, »di ćeš naći poštenije zemlje. Nađi ti meni, na svemu svitu, vaku zemlju u kojun lupež ukredeno vraća!«
Kad smo se vratili doma, djeca izlete iz pojate, kao telići i kozlići u proljeće skakuću oko oca, a žena bi izbrisala suze da ih nije isplakala. Seljaci mu se rugaju: »Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba!« »E, striče Martine...«, zanimalo me što će sad kad je ostao bez išta, a otac se složio: »Ako je, lud kakav je, proda budzašto?« Stric mi namigne: »Ništa on ne zna! Sinovče, koliko je Rvata počelo ispočetka nakon toliki ratova koji su se nadovezali ovoga naroda, e, pa ću se i ja, ako Bog dâ, dignit iz pepela!«
I
www.vecernji.hr/kratkaprica