Izolacija

Otvorila je tuš i uzela mobitel. „Što ćemo? Kako ćemo sada?“ upitala ga je. „Ne znam. Smislit ću nešto“, odgovorio joj je smirenim glasom. „Izdrži“, dodao je. „Ne znam hoću li moći“, odgovorila mu je Mia. „Prije je bilo lako“, nastavila je, „ovaj moj stalno je bio na putu, a sada – stalno je ovdje, u kući…“ „Što radiš tako dugo u kupaonici?“ čula je kako je pita muž. „Moram prekinuti“, rekla je tiho. „Javit ću ti se opet, kad budem mogla. Nazovi i ti mene. Ako ti kažem: ‘Draga Renata, ovo je zaista neizdrživo’, prekini. Dokad će ovo trajati, reci mi. Ti si doktor. Valjda netko zna dokad će ovo trajati. Smisli nešto!

Ovo je postalo nesnosno. Ovaj moj bauštelac ne skida se s mene. Ako se ovako nastavi, ja ću zaista poludjeti. Bez tebe“, dodala je. „Smislit ću nešto“, rekao joj je uvjerljivo. „Ne uzrujavaj se.“ Bili su ljubavnici, već dvije godine. Uspješno su prikrivali svoju vezu sastajući se svakodnevno u stanu jednog njegovog prijatelja koji je bio na specijalizaciji u inozemstvu. Bila je u najboljim srednjim godinama, zgodna.

Bila je svjesna toga. On je bio liječnik, ugledan, specijalist za plućne bolesti, uspješno razveden, zadovoljan sa svojih pedeset što ih je smanjivao njegov karakteristični dječački osmijeh koji bi mu se, onda kada je najpotrebnije, javljao na usnama. Voda iz tuša glasno je tekla. Svukla se i stupila poda nj trljajući čitavo tijelo sve dok je nisu zaboljeli prsti. Htjela je sa sebe sprati sav svoj očaj, sve dodire svoga muža koji gotovo svaku večer, otkako traje izolacija, želi nadoknaditi sve što je propustio radeći na brojnim gradilištima u Njemačkoj. „Čuješ li ti mene“, čula je opet glas svog muža. „Što radiš tako dugo pod tušem?

Jesi li dobro?“ „Jesam, ne brini se“, rekla je i ugasila tuš – tako je to ona govorila, a doktor se tome uvijek smijao onim svojim dječačkim osmijehom. Ogrtač od frotira prebacila je preko leđa i izišla iz kupaonice. Muž ju je čekao pred vratima kupaonice. „Mia“, rekao joj je, „ja mislim da je ova izolacija pravi božji dar, zar ne. Napokon se možemo prepustiti jedno drugome koliko god hoćemo“. Zgrabio ju je čvrsto za mišicu i poveo je prema spavaćoj sobi. „Molim te, pusti me“, rekla je, otrgnula se i zavukla se u posteljuUzela je knjigu. „Moram se pripremiti za sutra, za videonastavu“, rekla je. „Neću te pustiti“, rekao joj je muž. „Ti zapravo ne želiš da te ja pustim. To je samo tvoja taktika, da te još čvršće zgrabim, znam ja to.“

Tako je i učinio, kao i prošle i pretprošle noći. S balkona susjedne zgrade čulo se kako susjedi pjevaju: „Ostani doma, vani je koma!“ Lupali su metalnim posuđem i derali se na sav glas: „Ostani doma, vani je koma, vani je pošast, vani je neman, ostani zato za doma spreman…“ Ne mogu više ovo slušati“, rekla je Mia, s mukom se izvukla ispod njega i zatvorila prozor. „Vrati se“, uzviknuo je on i zatim zaspao. S nekog drugog balkona još su glasnije pjevali nadvikujući se sa susjedima: „Ostani doma, vani je koma! Izoliraj se potpunòma, takva je situacija. Živjela izolacija! Ne može nama ništa cirus, ni kumulus, ni Kinez, nì Rus, a kamoli koronavirus. Pustinjom jaši na svojoj dévi, proći će jednom i ovi dnevi, ako što možeš ševit, ševi!

Sad smo svi isti, desni i lijevi. Ostani doma, vani je koma!“ Čulo se kako netko s nekog dalekog balkona pjeva ‘O sole mio’. Nazvao ju je kasno te noći i rekao: „Mia, razboli se! „Kako to misliš“, upitala ga je. „Reci da imaš temperaturu i pozovi hitnu. Ja ću te primiti na svoj odjel i smjestit ću te u posebnu sobu. Sve ti je jasno. Bit ćeš u izolaciji četrnaest dana, a to se može i produljiti… „Ti si genij“, rekla mu je Mia. Sutradan već je bila s njim, u posebnoj sobi. „Molim te, budi nježniji, dragi, srušit ćemo krevet.“ „Srušimo ga“, odgovorio joj je. S hodnika su se čuli povici: ‘Potres!!!’