Matilda putuje 
na more

Doklen putujete?"

„Do Zagreba".

„Imate li kartu i rezervaciju ?"

„Nemam".

„Bilo bi Vam bolje da imate".

„Mogu li kartu kupiti u autobusu?"

„Može" odgovori pomirljivo suvozač autobusa i doda :"89 kuna".

„A može li autobus kad dođemo u Zagreb stati na čas kod Lisinskog", zanima Matildu i doda: "Ako bude padala kiša, onda ću izaći na Autobusnom kolodvoru."

„Vi me podsjetite, ne pratim Vam ja vremensku prognozu!"

„Dobro", odgovori pomirljivo Matilda, a u sebi misli: "Čovječe, valjda vidiš kroz prozor je li pada kiša ili ne", ali mudro šuti, jer ne želi ulaziti u sukob i ispod oka promatra suvozača što radi, trenutno u ulozi konduktera. A on je izvadio neku tekicu, pa onda broji odreske od putničkih karata, pa piše i riše u tekicu crte, pa ih onda križa... pa opet sve od početka i tako već treći put. A naočale mu se spustile do pola nosa. Odjednom digne pogled prema Matildi, a ona ne može odoljeti a da ga malo ne pecne. "Vidim ja, nije Vama lako, jedan pišem, dva pamtim, tri brišem".

„E, moja gospođo, puno vam ja imam godina, a nedavno sam morao promijeniti posao".

„Dobro da ste i ovaj našli", tješi ga Matilda.

„Dobro, de, ali nije lako učiti u ovim godinama. Vidite i sami nikako da mi se podudara koliko imam putnika za Karlovac, a koliko ih se vozi do Zagreba. Prema kartama, više ih je koji idu do Karlovca, a ja znam da ih je više koji silaze u Zagrebu. Pa sad Vi meni recite što da radim ! Imam ja volju, al' ne ide."

„Znači Vi ste kao Kekec, „dobra volja je najbolja", ali ne pomaže.

Uto se začuje vrlo glasan uzvik vozača :"Ajme Mile, sunce materino, ma što radiš? Gdje si to? U bolnici? Ma što ne kažeš, izbolo te, maznuo te po glavi?! Aaaa, najgore su te naše noćne smjene, na Autobusnom kolodvoru u to vrijeme samo lunjaju alkoholičari i drogeraši".

„Što mu se desilo?", brižno pita kondukter, u tren oblije ga znoj i reče: "Ma neću valjda i ja biti takve sreće". I uto se opet okrene Matildi. „Znate li Vi što je moj život? Bum! Tras! Eto, to je. Svaki čas neka nevolja, pa ti moj Jozo živi. Ne čekajući Matildin odgovor Jozo nastavlja: "Taman sam bio izašao iz vojske, a auto mi satare mater. Prođe ni godinu dana, bum, tras, auto mi satare i oca. Odoše oboje u prometnoj ! Pa onda dođe rat 91. i odem ja branit Lijepu našu, al' od eksplozija sam oglušio, i ne vidim baš najbolje, a profesionalni sam vozač. Rat završi, a ja bez posla s dijagnozom gluhog. Tko će me takvog zaposliti ? Ipak sam našao neki poslić u špediciji.

„I što se dogodilo?", pita Matilda sluteći već nove nevolje.

„Vozio sam prašak za rublje, ali nakon nekog vremena mi s pridrijemalo. A kad sam se probudio, nema ni praška ni prikolice. I tako sam opet ostao bez posla. Lunjam ulicama i stalno susrećem jednog te istog čovjeka duge sijede kose i brade. Četvrti put kad sam ga vidio ispred nekog dućana priđem mu i kažem: "E, pa kad se stalno viđamo red je da se i upoznamo".

Jednoga dana vozim se u autu u Podravskoj Slatini, tamo sam rođen, kad vidim uz cestu hoda taj isti čovjek. Odmah sam se zaustavio i pozvao ga :"Uđite u auto, povest ću vas".

„Ne hvala."

„Ma uđite čovječe pa upoznali smo se. I tako on ipak uđe. Riječ po riječ i ispriča mi da mu je supruga liječnica. A ja mu odmah kažem da su mi napisali da ne čujem dobro, a i ne vidim baš najbolje, te da nemam posao.

Čim sam došao u Zagreb, nazovem broj koji mi je on dao i žena mi je pomogla da dođem do specijalista. Vrtim se ja u čekaonici, nervozan sam bio, više nas se prijavilo kod tog liječnika i morali smo prvo ispuniti neki psiho test inteligencije. Naglo se otvore vrata ordinacije i prvo mene prozovu :"Jozo Kovačević". Pretrnuo sam, a doktor me pita :"Što ste se uznemirili, smirite se „. A ja sve mislim kako sam sigurno prema rezultatima testa ispao najgluplji pa eto hoće prvo mene da se odmah riješe".

„Napisali ste najbolje test od svih kandidata. Vidi se da ste pametan čovjek!"

„E moj doktore Vi ste prvi u mojem životu koji mi je rekao da sam pametan !" Došlo mi je da ga izljubim. I dobio sam ćitabu da opet mogu voziti, ali razmišljao sam i o tome kako ne mogu dat doktoru 20 kuna za pivo pa sam izvadio iz džepa 200, a li on neće primiti, pa neće. Onda sam ga pitao voli li vino, nasmijao se i rekao da voli. Odmah sam otišao u Slavoniju i donio mu najbolje vino koje sam našao, svjetlilo se ko' dukati". Kako da ga ne darujem kad mi je rekao da sam pametan.„

„A što se Vi smijete?" Matilda šuti i ne odgovori mu. Ali, Jozo je uporan. „A čime se Vi bavite ? Izgledate mi intelektualno !"

„Pisanjem", smjerno odgovori Matilda, a Jozo kao da je to cijelo vrijeme jedva čekao reče joj: "E, zato sam vam sve to i ispričao"!