Kao da sam se našao u poziciji nekog lika iz mojih tekstova u crnoj kronici

Jednom su me zbog novinskih tekstova napali na Rivi, pa sam završio u bolnici Firule, a jednom kad sam bio cimer u Getu s glumcem Milivojem Beaderom, on mi je rekao kako su me noću čekali neki tipovi, da su njega pitali je li on Karakaš, dobro da se nije zeznuo pa rekao da je, loše bi prošao. A kad se dogodio taj napad na mene, o čemu pišem u Okretištu, neki bliski ljudi su mi sugerirali, imaš sad roman epohe, pa kome se to još dogodilo, daj sad sve to opiši, ali ja sam naprosto htio jedan intimni zapis, zabilježiti svoje emotivno stanje te vrijeme i prostor oko sebe, na neki način ispisati ljudski roman, neki bi rekli kršćanski. Htio sam zapravo roman u kojem nema ni crne kronike ni spektakla, niti tko ni kako ni zašto, to mi je bio izazov, a tu sam težište prebacio na jezik.