Oden dikoda do babe, donesen jon deset deka kave, a ona meni dade sto kuna. Al put umori, čas se vereš uz brdo, čas se spuštaš niz brdo. I nigdi nikoga, ni ovce, ni magareta.
– E, baba.
– E, sinko.
– Evo, donija ja kavu.
– Aj sidi, sad ću ja.
Baba stavlja skuvanu kavu na stol. Prsti su jon kvrgavi, život je provela s motikon. Sidimo u oboru, iza leđa nan slar, a nad glavama leandar pravi lad.
– Jes naša posal?
– Nisan.
– Kako to?
– Šaljen molbe, al ne zovu.
– A štaš molt, otiđi i sam.
– A nije to tako, neće te ako in nisi rod.
Dižemo i spuštamo čikare, kava je crna i gusta.
Lišće leandra je otrovno, al od njega se niko nije otrova.
– Znadeš li da ti je pradida bija u Amerki?
– Znaden.
– A znadeš li kako je doša tamo?
– A kako bi doša, brodon.
– Je, do po puta. A onda se navirija priko ograde i pa u more.
– Pa valjda ga pokuplo.
– Ako je ko i vidija, nije i bilo briga.
– Pa nije pliva?
Baba vrti čikaru, okreće je na pijatić.
– Teško vrime bilo. Ćaći se glava pritvorila u košnicu di su ubadale brige. Mora je otići. Utiskalo i u neku brodnu ki zrnad u šipak, al ćaći nije smetalo, jerbo jurišaš dok moš. Stari kažu, čovik je frula od vapnenca, a godine su kiša. Sviraj dok ne zapišti i zamukne. U brodu ki u buragu, sve vrije. Ćaća izaša friške arije se nadisat, navirija se priko ograde i pa u more. Natoplo mu se sukno, ki da ovcu na leđima nosi, i on zagrglja. A di ćeš sada jadni ćako? I bija bi potonija da nije naiša mrtvi kit. Crka, izbaclo ga iz dumbina, nosali ga valovi. Lešina, usmrdak. Ćaća mu se priko repa uzvera na leđa ki na brig. Skinija onu mokru robu sa sebe da ne oboli i rastra je. Izvalija se, zaspa u noći bez miseca.
– Kako da ja ne znan za to?
– A štaš znat. Ćaća nije volija puno o tome, pa nisan ni ja. A i koga briga. Nega slušaj amo. Ujtra se probudija, a sunce upeklo. Nigdi nikoga, sama voda. A smrad neopisivi, kit se sav naduja. Prošeta on tako par koraka do glave, do one rupe na koju prska voda, tu je bacija pinu, skorenu krvnu. Oša do repa, ugaca u vodu do kolina, dokle ga je rep moga držat, pa se vratija gori ki na gromilu. Kitna duga ki pet starih maslina u nizcu.
Nema di, ništa za isti, ništa za piti, a zvizdan peče. Al moga si na njemu pirovat, a kamol jednoga čovika ukućit. I fala dragome bogu na tome kitu. Bila bi ćaću voda pojla, a vako se vozija na suvom. Obuka onu robu šta je bija skinija, sija i čeka. Jerbo, a ko zna, osin onoga gori, di plivaju ribe, i kuda letaju tice? Proša tako dan, došla noć, ćaća zaspa. Ujtra ga probudlo ljuljanje, pomislija kit oživija, gonu ga neki vrazi, a ono pasi morski čupaju mu meso. Jerbo priroda uvik hrani gladna usta. Na zemlji za lešinon iđu vukovi i crvi, a njemu doplivali pasi. Na vr peraje in bila fleka, a gladni ki zameteni. Pasi žderu, a ćaća se križa i dozivlje svece. Rasparali drob kitu, criva se odmotala, a oni i nji grizu i potežu ki da su se uvatli na crveni parangal. Ćaća na prstima ki da se moreš di uspet. A onda kako došli, nako i ošli. Ćaća tu noć nije zaspa, vrtija se ki da ga cica mora. Misec je bija okrugal, ki šta i ode zna bit, i sve je lipo vidija, i di je, i šta je. Pa aj ti zaspi! Kako svanlo, eto ti opet pasa. Navrnli ki vuci u obor. Razjapli gubce ki one škljocavice šta se vaćaju čagljevi. Zubi se bilu ki čikare, kidaju komade mesa, a svaki komad ki janje, ki po telca. Trese se kit ki list. A ti misliš da se tebi trese pod guzicon? Ošli pasi, došla žeđ, sušila ga ki kožuh. Vode ima, al slana. Rekli mu kad je kreća, ko se te vode napije, odniće ga vrag. Ćaća škrguće zubima, jezik mu suvi panj, al ne pije majci. Imade slatke vode u oblacima, daće dragi bog. U štumku mu gladna jama. Prova isti kita, al kako proguca, nako povrati. Da imade sikiru moga bi pašćinu mlatnit, pa ga izist. Il kojega manjeg za rep izvuć vani. Al diš se s rogatin bost. Jedne crne noći prolazle su ispod njega svitleće meduze ki jata voštanica, činlo se ki da su sva groblja svita krenla na put. Ćaća je sidija i samo gleda. Išlo vrime, a on najrađe kunja, jerbo kapci su mu brusni papir.
U džepu naša fažol šta ga je ponija da ga sića na rodni kraj. Posadija ga u jednu rupu u gnjilome mesu šta je pas iskopa nad vodon. I tako dani išli, vitar puva, kit plovija, koža mu ki usmrđeni opanci, pasi manitaju da okinu komad.
Nakotli se na kitu, ki debeli crvi na komadu mesa. Ćaća računa kada će gladna voda pritegnit, jerbo pod nogama mu nestaje meso i lomu se kosti. More bit da bi on i sam oša među pase da svrši s tin da nije bilo matere i nas dice šta smo zivali ki gladni tići kad je odlazija. Pasi počeli dolazit i noću, u mraku se zaliću, a planton svitli ki da in duše izlazu iz tila dok se hranu. Nigdi oduška. Noć je, ćaća gleda u nebo, a u njega gleda bila zjenca miseca. Žali se neko da ne more spavat jerbo mu zuji komarac, aj ti spavaj kad ti zuji morski pas. Svanlo, sunce upeklo, nateka ki kruv ispo peke. Umeten broji valove šta su se nizali ki stine izvađene iz vinograda. I glad je bila tu, al spram žeđi ki komarac spram otvorene rane. A onda su mu došla dva božja čuda. U zoru su ribe izašle iz vode i poletile pravo u njega. Bubale ga u prsi, padale mu pod noge. Mlatile su krilima, smračilo se nebo. Kako došle, nako ošle. Ćaća grabi, a ono tilo od ribe, a krila ki u lastavce. Prikriži se uimeisusovo i počme isti, i ija i je do sita.
Čudo čudnovato, rana ti sama doliće! Ispruži se i zaspe. A u po noći povodanj. U mračini gromovi šibali, udarali u vodu da si moga vidit ribe u dumbini. Kiša ki iz špine. Ćaća zinija i zalije se. Ošli gromovi i kiša, ošla žeđ. Sutradan poija dvi ribe s krilima i zapiva. Sunce zablištilo, a ono fažol nika. Ćaća plače i smije se. Vrtlić nasrid mora. Al diš vatru upalit, odakle ti komad pancete? Dani iđu, fažol raste, na kitu pirka zelena peraja.
Ćaća priča fažolu o pustome moru, o bunaru bez zidova iz kojega grabi i nadolije bog. Fažol neće beknit, al je tako lakšnje. Jedan pas se zaletija i odnija fažol u zalogaju. Jadni ćaća nije požnja šta je posija. I, pašćurno, prisilo ti dabogda! Ćaća oda od glave do repa, kit sve više koža, a sve manje meso. Tone. Pokvaslo ćaći noge, više ne leži i ne spava. Samo stoji na nogama ki kolac u polju. A ispod njega, ispod kože, u šupljoj drobini, pliva je morski pas i udara u rebra, lupa bez pristanka, ki živo srce morske nemani. Pojavli se kitovi, veliki i maći, plivali pokraj ovoga mrtvaca. Gurkali ga ki da ga oće probudit, pa zapivali tužno. Čula se truba iz velike dumbine. Žalovali se ki čovik pa ošli. Pas iz droba šmugnija. Sunce išlo gori-doli, a pasi amo-tamo. Srića vidija ćaća jednu ticu i za njon kopno. Proša pokraj onoga kipa šta imade baklju u rukama. Izrasli pusti neboderi. Ćaća uspravan, a pod njin dugi ražanj. Taman kad je kit triba potonit, udarili u neku rivu i ćaća zakoračija. Okrenija se, a kita nigdi, ki da je po vodi oda. Tutnili mu lopatu u ruke i u rudnik š njin. A kad se vratija, kupija je konje sjajne dlake i crne ki garbun.