Ona nema veze s juhom, a krijepi. Čak ni to da se zove supa ne vezuje je nizašto što se kuha, već se, kako se to od davnina u Istri govorilo – supa, odnosno umače. Umakanje, odnosno supanje je neki oblik toćanja. No toća se u nešto čega ima malo, a u supi tekućine ne nedostaje. Naime, opisujući istarsku supu, možemo reći da je to najbolji način da se najedete i blago opijete od toplog vina, domaćeg kruha, malo papra i, po novijim izvedenicama, šećera. Nekad se šećer nije stavljao u supu, no danas taj specijalitet, kojem je temelj teran ili borgonja, vino koje se iz podruma donosilo za zimskih dana, ima više lica.
Bukaleta kruži, a zna se čemu žlica služi. svaka bukaleta ima svoju poruku
U velikoj bukaleti od keramike vino bi se ugrijalo pokraj otvorenog ognjišta. Za to vrijeme na gradelama bi se prepekao domaći kruh. Što su gradele masnije, to je supa ukusnija. Ako se na njima pekla riba ili komad masnijeg mesa, to bolje. Vreli kruh potapao bi se u vino, posuo paprom, dodalo bi se par kapi maslinova ulja i – “supa je pronta”. Jede se iz zajedničke posude u krug tako da se žlicom grabi kruh koji je “posupao” vino, a nazdravlja se iz pipaca, kojih je na bukaleti do tri. Naime, supa je to bolja što je pripremljena za više okupljenih oko ognjišta.
U Zagorju je "mocica!" Inače jako dobra besplatna reklama za Konobu Puli Jurića!