Zamišljamo scenarij u Dinamovoj svlačionici, odmah po dolasku na White Hart Lane, sat i pol prije utakmice s Tottenhamom:
- Danas naš najbolji igrač neće igrati - odbrusio je profesor Ivanković, pročitao sastav, okrenuo se i otišao van. U tom sastavu, dakle, nije bilo Pedra Moralesa, tko zna što se to odigralo u Ivankovićevoj glavi da je Tottenhamu sučelio sastav bez dovoljno veznih igrača, a s dvojicom napadača otupjele oštrice.
U Londonu je, eto, Dinamo doživio svoj najteži poraz u Europi, jednak onome 0:4 iz 1965. godine, kad je Atletico u Madridu istim rezultatom rastavio plave. Bio sam jako mali i ne sjećam se tog poraza, te ne znam tko je bio kriv za madridsku blamažu. Ali, zato jako dobro znam da je Branko Ivanković svojim nelogičnim sastavljanjem momčadi omogućio Englezima laganu šetnju do pobjede.
Od prve je minute, naime, bilo jasno da će Dinamo gadno proći na White Hart Laneu, bilo je samo upitno kad će pasti pogoci. Ozbiljan se nogomet ne igra bez veznih igrača. I kad imaš plemenitog veznog igrača, koji osim trke ima i znanja, onda možeš i nešto graditi.
Tako je, uostalom, i Tottenham do ove pobjede došao na krilima raspucanog napadača Benta, te razigranih Huddlestonea, Bentleyja, Modrića i Lennona. Ovom veznom redu Engleza (bio je tu i Zokora) profesor je sučelio samo Sammira (Hrgović i Vrdoljak su ipak radnici), koji je, jasno, sam i “poginuo”. Kao i Morales u nastavku.