– Ne, ne i ne! – bio sam neumoljiv.
– Ali, molim te, Igore. Dijelit ćemo zaradu kada budemo prodavali igrače, dat ću ti što god poželiš. Samo da ponekad nakratko uđem – molio me Zdravko.
– Dakle, dogovorili smo se. Ne možeš ući u svlačionicu! Jel to dogovoreno, Zdravko, jel dogovoreno! – povisio sam glas.
Iznad raskuštrane kose u oblačiću čitale su se Zdravkove misli: "Što on misli, tko je? Misli da je Capello, pi... mu materina."
– Dobro, ali to je jedino što ću ti dopustiti – rekao je Zdravko gurajući mi u ruku zlatno nalivpero.
– Ajde, sad potpiši, pa idemo u "Mirne krovove" na janjetinu.
– Ima još nešto – dometnuo sam i nastavio:
– Znaš, čini mi se da Zoki nije najbolje rješenje za sportskog direktora.
Gledao me sekundu, a onda mu je sijevnulo iz očiju, skočio je iz fotelje i zaurlao:
– E nećeš ti meni ovdje razje... uhodan obiteljski biznis. Pa dobro, bilo je nekih pogrešaka, ali za sve sam to kriv ja. Moj bracek Zoki super radi. Što imaš protiv njega? – bio je glasan prvi Dinamov čovjek.
– Da, da, pa tako onda u svakom prijelaznom roku dovedete trojicu-četvoricu igrača koji niti podignu kvalitetu momčadi, niti ih se kasnije može prodati. Dakle, treba nam bolji sportski direktor – bio sam uporan.
– A koga bi ti, Prosinečkog možda?
– Da, ne bi bilo loše da prebijete onaj dug od 750 tisuća eura, a on i zna kupiti nogometaša – bio sam konkretan.
– A što će biti s mojim bratom? Može li barem biti tehniko momčadi? – pitao me Zdravko.
– Da, mogao bi dodavati ceduljice kada budemo tražili zamjenu igrača – uzvratih.
– Eto, dobro, neka ti bude. Naručio sam janjetinu, hajde požuri, ohladit će se – gurkao me laktom uzbuđeni Mamić pokazujući mi očima da uzmem nalivpero.
– Još nešto – pokušao sam izustiti, ali Mamić uzvikne:
– Ništa ti više ne mogu dati, ništa!
– Prije potpisa, imam listu igrača koji mi ne trebaju. A kad potpišemo ugovor, dogovarat ćemo se koga bismo eventualno uzeli.
– Reci, samo brzo! – požurivao me Zdravko.
– Pusti sad janjetinu, to su važne stvari – uzvratio sam.
– Od stranih igrača, ostavio bih samo Moralesa – bio sam precizan.
Zdravko je ustao, prošetao se, a potom skočio pa kleknuo.
– Neee, ne dam ti figlia (Sammir, nap. a.). Ne mogu ti dati svoje dijete. Ma on će se razigrati! A i što ću sa svima ovima, kome da ih prodam, pobogu? – uvjeravao me Zdravko.
– Želiš li ti dočekati proljeće u Europi ili ne? – pitao sam.
– Dobro, reci što treba učiniti.
– Najprije ću dovesti Zvonka Komesa iz Leverkusena, ti ga dobro znaš, nema boljeg trenera za tjelesnu pripremu i brzu rehabilitaciju igrača. Prosinečki će biti sportski direktor, a Nikola Jurčević njegov pomoćnik. Nas trojica složit ćemo momčad i pripremiti taktiku. Lovrena ne možemo prodati – rekao sam.
– Ali, hm, to je velik novac za stopera. A nešto bi i nama ostalo.
– Ne, on nam je bitan. A imam i nekih želja: Saviola i Van Nistelrooij, pa Pokrivač, Ivo Iličević, Vida...
– Koliko bi nas to stajalo?
– Oko 30 milijuna eura.
– Zar misliš da bi Van Nistelrooij došao u Dinamo? – čudio se Zdravko.
– Pa, preko Prosinečkog imamo jednu kombinaciju u Realu – uzvratih.
Za kraj, ostavio sam poslasticu – Niku Kranjčara.
– Uh, ma to nema šanse, ti mene zajebavaš. Prekidamo pregovore, gotovo je – urlao je Zdravko.
Na kraju, Niko je pristao, a momčad je izgledala ovako:
Butina – Tomečak, Lovren, R. Kovač, Iličević, Morales, Badelj, Pokrivač, Saviola – Mandžukić, Van Nistelrooij.
Dinamo je tako nakon četiri desetljeća prezimio u Europi.
– Mogu li se sad skinuti do gola, kako sam svojedobno obećao naciji, znaš onda u "Otvorenom"? – već razdrljene košulje i kose mokre od pjenušca pitao me Zdravko.
– Ha, obećanje je obećanje.
"Nema života bez Dinama!", probudili su me glasni povici Bad Blue Boysa koji su Maksimirskom krenuli na derbi s Cibalijom...
Koliko nisko može jedan novinar pasti da piše ovakve gluposti koje nitko ne razumije. Ne znam jeli ovaj \"članak\" trebao šokirati, nasmijati ili nešto drugo. Kod mene je samo potvrdio ono što godinama znam, a to je da je Igor Flak katastrofalan novinar.