Trebala nam se dogoditi Farma da shvatimo kakva smo stoka

Jebate, svi potpisuju – zdvojno je konstatirao Žnora dok smo gledali gužvu oko sindikalnih štandova. Tri dana me nagovarao da odemo vidjeti tko to burgija protiv Vlade. Pitao sam ga kaj ima od toga

– Kako kaj? To sve djeca jugooficira ruše vlast, kak ti nije jasno – snebivao se ogorčeno.

– Meni se to više čini kao liga za opstanak. I to goli. Pola milje ljudi ti potpiše peticiju da bi bilo lijepo da se počneš pakirati i kako se nakon toga možeš praviti da je sve normalno – slegnuo sam ramenima.

– Ko bi se trebao pakirati? – Žnora se okrenuo.

– Jadranka, premijerka Sanaderove vlade – rekao sam.

– Da i kaj, da Milanović dođe na gotovo?

– Bilo tko da dođe, doći će na sve gotovo, ali mislim da bi Milanović bio kontinuitet – pretvorio se u upitnik.

– Pa i Milanović je HDZ – rekao sam s intonacijom “samo se po sebi razumije”. Onda smo zašutjeli i pogledali opet po ulici i tek tada smo shvatili da je gužva i veća no što bi trebala biti. Bilo je nekoliko grupa. Oni oko štandova su se tek nazirali iza šarenila kolone duginih boja, a po dijagonali su i jedne i druge gledali prilično zajapureni dečki. Sve je bilo garnirano murjom.

– Je l’ ti tu išta kontaš? – Žnora kao da mi je čitao misli. Pokušavao sam razabrati scenarij hepeninga. Ono što je bilo neupitno jest da se tu radi o četiri različite skupine, da su svi nabrijani, da se gleda tko je s kim, da bi bilo pametno napustiti potencijalno bojno polje. I onda, kako to već obično biva, naoko sporedni događaj otkrije pravu bit stvari. – Bute potpisali ili kaj! Ili ste možda gejevi ili antigejevi? – za rukav nas je povukao stari sindikalist što je kod Žnore izazvalo napad gađenja na licu, a meni je sinulo. Prekasno za Žnoru koji je već preodgajao.

– Kaj, ako potpišem, onda nismo pederi?! Dođi, stari, da ti se potpišem na čelo, prodana dušo – prosiktao je i sindikalist je ostao skamenjen. Badava sam ponavljao “čuj, Žnora, nemoj sad, nije to” i povlačio ga indiskretno za rukav. Žnora je već napravio prijeteći korak naprijed pa sam mu doslovno skočio za vrat. Murjaci su se okrenuli prema nama.

– Uletjeli smo u gej paradu – rekao sam mu. – Ne seri – promrmljao je.

– S jedne strane gejevi, s druge strane antigejevi, murja koja sve to nadzire i radnici u sredini, kao prava jebena stranka – dodao sam. Žnora je mjerkao okupljene po klupskim bojama.

– Pa jesmo normalni?! Kud smo gledali!! – bjesnio je.

– Ponekad ti se mora dogoditi nešto loše da bi saznao koliko si dobar. Ko u onom vicu: Trebala nam se dogoditi Farma da shvatimo kolika smo stoka – tješio sam ga videći ga u grandioznoj nedoumici. Žnora je, jednostavno, bio prosječan Hrvat kojem je stvarnost pojela dosljednost onoga što misli i onoga što mora biti. Ja sam s time odavno raskrstio. Znao sam da su oko mene na vlasti zle neznalice, da je u toku osveta osrednjih i da je samo pitanje vremena kada ćemo svi doći na red, potpisali peticiju ili ne.

– I kaj ćemo sad? – Žnora se pogubio do kraja.

– Pjesmom za sve učinit ćemo hepening gej frendli.

– Kako to misliš? –

– Ma zapjevat ćemo “Mili bože, mili bože, lijepih li momaka”.