Karizmatička megafauna, tako fenomenolozi zaštite životinja nazivaju novi, loš, fenomen u zaštiti životinja. Televizijski dokumentarci divljinu prikazuju iz sve veće blizine, a u njima kraljuju životinje koje su televizične, goleme životinje s kojima se gledatelj može poistovjetiti, pa im pridodati neke ljudske osobine koje im nikako ne pripadaju. Majmuni su na TV-u šaljivi, a zapravo znaju biti opasni, lavovi su veličanstveni, slonovi dugo pamte i odani su...
A što je rezultat?
Naraštaji ljudi kojima su divlje životinje “simpatične” samo na temelju dojma iz medija i zooloških vrtova, ulaze u ekološke pokrete, ili, ako su bogati, sponzoriraju zaštitu jedino “lijepih, veličanstvenih, opakih”... karizmatičkih životinja.
A to ne samo da je nepravedno, nego i nije ekološki. Lava će možda spasiti, ali će loše proći azijski lav o kojemu se ne snimaju serije “da se ne bi stvarala zabuna” s tigrovima. A preostalo ih je samo stotinjak u močvarama istočno od Karachija!
Ili, orangutani su divni toliko da se raznježiš, ali jednako ugroženi vodozemci, pauci, zmije, kukci... na Borneu kao da nikoga ne zanimaju. Istina je, moraju se sačuvati što veće cjelovite šume, ali ne samo zbog orangutana. Kakvog onda izgleda ima da se zaštite mnoge vrste iz roda grgeča, ako svi gledaju u morske pse? Nikakve!
Takav estradni pristup se toliko ukorijenio da se mogu sumnjičiti i same ekološke aktiviste koji prikpljaju donacije. Neke je životinje donatorima mnogo “lakše” prodati od neuglednijih. A one su za opstanak sve jednako važne!