Ruski ministar vanjskih poslova Sergej Lavrov izjavio je kako Rusija namjerava poslati drugi humanitarni konvoj na istok Ukrajine, javlja RT.
– Svatko kome je potrebna pomoć – dobit će je, rekao je Lavrov naglasivši kako je važno učiti iz prethodnih pogrešaka i ovaj put ostvariti suradnju s ukrajinskim vlastima.
Lavrov je naglasio kako je Rusija spremna na pregovore s ciljem zaustavljanja sukoba na istoku zemlje te se nada kako će se na sutrašnjem sastanku u Minsku pokušati pronaći rješenje krize.
– Nadamo se da će se na sutrašnjem sastanku u Minsku razgovarati o humanitarnoj krizi te da će svi sudionici premostiti zapreke kako bi se pomoć dopremila onima kojima je najpotrebnija, rekao je Lavrov koji je izjavio kako u vezi s pregovorima o prekidu vatre još uvijek nije ostvaren napredak.
>> Prkoseći vojnom paradom Ukrajina slavi Dan nezavisnosti, na istoku borbe
Zašto nas Zapad mrzi?. . . .. . . . . . . Mrze nas zato što smo živi, i zato što hodamo i krećemo se – ponekad posrćući, ponekad teško, ali ipak. A oni sve vreme čovečanstvo vuku u mrak nihilizma, očaj, sarkazam i beznađe. Mrze nas zato što insistiramo da radimo na svoj način. Zato što nam je prioritet naš narod – a ponekad nam je prioritet narod u nuždi širom sveta. Sve češće, kad god možemo da priuštimo. Dočim „oni“ na prvo mesto stavljaju svoje ekonomske interese i muče, ubijaju i ponižavaju one koji odbiju da im se potčine, poklone i ližu čizmu. Pokušavaju da nas unište godinama. Ali mi stojimo i ponosno pružamo otpor. Napadali su, poharali, i spalili naše zemlje. Ubijali su narod Rusije, Kine, i dela sveta koji se danas zove Latinska Amerika. Ubili su i uništili živote desetinama i stotinama miliona ljudi na Bliskom istoku, u Africi, u Aziji i Okeaniji. Nema razlike između starih kolonijalnih đavola iz Evrope i novih, koji su plod istog drveta, iste „kulture“, ali ubijaju pod relativno novijim zastavama. Mrze nas jer krvarimo i naričemo nad mrtvima, ali ne odustajemo od borbe. „Priznaju“ i slave samo one koji prihvate njihov režim, koji se odluče na delimično ili u potpunosti prihvate kolaboraciju: Indiju, Indoneziju, Filipine, Japan, Južnu Koreju, Saudijsku Arabiju, Katar, Keniju i desetine drugih „klijenata“ – država koje mesom sopstvenih žitelja hrane čudovišnog monstruma kapitalizma. „Oni“ su čak izmislili političku korektnost, kako bi „kulture“ represivnih režima lojalnih neo-kolonijalizmu učinili imunim na kritiku ili podsmeh u „uljudnim krugovima“ (na univerzitetima, u medijima, i među ostalim lakejima režima). Politička korektnost nije u funkciji zaštite Indusa ili Indonežana, već njihovih uzurpatora i eksploatatora, koji se licemerno umotavaju u zastave i verske i kulturne haljine.