Htjeli smo zastavu hrvatsku i opet ćemo je htjeti

Za mojega je oca u domobranstvu bio tek cvijet pravih Hrvata, ali korijen je sezao mnogo dublje, točno u očevu mladost, u kraljevu Jugoslaviju, kad je on bio malen, crn i gladan, ali žilav k’o jasen, naro- čito u rukama, jer je puno kopao, i mogao je vola na zemlju oboriti – da je tribalo. Već su bili Stipicu Radića ubili, na viri i na Bogu, ‘ko je zna’ da će ga ubit’, branili bi ga da smo znali, ne bi ga bili ubili da nije u Beograd išao. A išao je, gospodin veliki, ali za Hrvatsku glavu riskirao i dao, nu, koliki su je riskirali i koliki su je dali… I onda je bilo neko (meni) nejasno glasovanje, gdje su Srbi (otkud odjednom Srbi  u Šestanovcu?!) krali glasove, presipajući kuglice iz Mačekove žare u jerezinu  (o  jerezi  su  u mojoj miloj školi nejasno govorili!), a tata je odmah  vidio  što  rade,  pazio  je, pazili su i drugi naši, ali on je prvi vidio.

Nu, prisiplju, ne boje se, naočigled kradu. A, boge mi, ne bojimo se ni  mi! Pa je skočio, nije dao, i čini se da je neke hvatao za prsi, bit će i  po  dva,  a  nekoga je definitivno oborio na kamenu gomilu... I drugi su oborili,  povaljali sve po ledini, ‘ko je vidio Radićeve glasove krast’, da nisu  krali  ne  bi ih ni ogrebali, lipo smo ih pozdravili kad smo došli na glasovanje,  jesmo  se prije bacanje kuglice prikrstili, jesmo, ali krstit’ tada  još  nisu  branili,  to su tek posli’ rata, komunisti... Znali smo da ćemo  dobit’,  ali  isto  smo  se krstili. Uvik se triba krstit. Prošla dva dana,  a  eto  ti đendari u Marušića komšiluk, mojemu djedu na vrata. Traže mojega  oca.  A on je već bio sakrio pušku u Ljut, opasno je da nađu pušku, je’  lovačka, stara dvocijevka ostragu- ša, ali oni plijene i zatvaraju k’o da  je prava vojnička. Njemu je majci ne će nać’, ne boj se, njemu je ne bi ni Stipić Lesandrić našao, neka mu je Ljut k’o nami dnevni boravak.

Uglavnom, žandari su pušku tražili i nisu je našli, ali svejedno su oca pod puškom  odveli  u Ljut, daleko prema Zadvarju. Tamo su ga, daleko iza Donje Pasike,  bliže  Cetini,  vezali  ga  za  dub  pun  mrava  koje  je  on zvao “prčiguzi”,  iako tada nitko nije bio čuo za homoseksualnost općenito, a ni danas se za mravlju ne zna specifično. Ocu je ta podvrsta mrava služila kao
ilustracija  režima  stare  Jugoslavije,  srpskoga  kralja i mrskih srpskih žandara  i  kojega  “našega  posrbice  koji  je radi plaće ušao u žandare”. Žandari  su, naime, hrvatske domoljube (tada ih još nisu nazivali ustašama, nego  katolicima)  koje  nisu  pretukli,  zatvorili  ili ubili, vezivali za hrastove  nastanjene  mravima  prčiguzima  i tako ih ostavljali po nekoliko dana,  povremeno  obilazeći hrastić, pazeći se mrava i da netko krivca nije odvezao ili mu donio vode ili, ne daj, Bože, komadić kruha (mesa nije bilo, nego samo za velike blagdane). I  tu je otac ostao vezan više od dva dana, bez hrane i vode, bolje da se o tome  ne  priča...  Onda  je naišao netko iz sela i oslobodio ga, otišao je kući vidjet’ ima li što jesti, a brat Ivan mu je rekao da momci iđu u crkvu po  hrvatsku  zastavu.  Pa nije ni jeo, a ničega za jelo nije ni bilo (“k’o glad  i  sirotinja!”), nego se presvukao u misnu odjeću, vode napio i hajd’ crkvi.  Kad  kod  crkve  –  skupili  se  momci, ima ih dvista, “daj zastavu hrvatsku, daj zastavu hrvatsku!”

A  svećenika nema, sakrio se, poslije se otkrilo, kazala ga Anđe Mandušića, njojzi  je  rođak  i ona ga sakrila, a poslije kazala, ne mogu ženske tajnu držat’.  I  oni ti onda sami uzeli zastavu iz crkve, da će u Blato, pronit’ zastavu,  dignit  će  se i Blaćani, ‘oće i oni i Kreševljani, žešći su i od nas. Kad  na  Radmenici  –  “pijum” – puče puška, zrno priko njih. Sageli se iza stina,  iza  graba, gledaju, gledaju – dva đendara klekli na srid ceste i u njih  ciljaju.  Kud  ćeš sad’? Ubit će, nemamo mi ništa, puške u Ljuti, a i odnijo  ti  đava  puške,  ne  smiš’  nosit puške, unda bi došla vojska, a s vojskom se ne može... Kad,  moj  sinko,  skočiše  Merćepi,  skočiše  Mandušići, Kekezi, Vukušići… Brđanima  je  slađe  golin’  rukan’ na nož skočit’ nego se pečene janjetine najist’.

A moj otac nije dao, “nu, nu, pomalo, pomalo, oko gruna, iza stina” i bogme oni opkoliše đendare. –  Možete  jednoga  ubit’,  ali  unda ste gotovi – viknuo im je da ga dobro čuju.
Vide  i  đendari  da  tute  šale nema, pa bacili puške i plaču, nemojte nas ubit’. Nu,  di će ljude ubit’, neka su Srbi (“svi su ti đendari bili Srbi, samo di koji naš posrbica”).
Nego  mi  uzešmo  puške,  đendare ni vezali nismo, nego ih na Šestanovac sa sobom  poveli,  ‘nako,  između  nas.  Tamo  ih pridali načelniku, a mi udri pivat’ hrvatske pisme. E,  ali  već  po  noći  đendari  došli po me’. Vezali me, pa na Šestanovac, bacili u jedan podrum. A tamo već naši’ bit će deset, ne vidi se u mraku. Sutra  oko podne, da će nas vodit u Split, u zatvor. Izveli nas iz podruma, a  kad  tamo  –  moj sinko – izaša’ narod, ljudi se obukli, uredili, cure u nošnjama,  sve  okićeno,  piva  se,  pleše  – došli nas ispratit. Dernek, a svetac nije. Vidin  ja – i đendarima je vuna, ne tuku nas, nisu ni poslije u teretnjaku, jesu nas nabili jedne priko drugi’, ali tukli nisu.

Kad u Splitu, lezi u zatvoru, lezi, pozvaše me prid sudca. Zvali jednoga po jednoga,  mi  se  dogovorili  da  nismo  krivi  i  gotovo, tili smo zastavu hrvatsku  i  opet ćemo je tit’... Kad sudac – oslobađa me i nudi mi posa’ u policiji! E, ne ću! –  Zašto  nisi  uzeo  posao u policiji? – poletih ja pitati, jer me uvijek, makar  i  retrogradno,  užasavala  tatina  patnja  s nemogućnošću nalaženja posla.

–  Da  ne bi mene privarili – nasmija se otac dobrohotno na moju naivnost – uzmu te u policiju i unda te po noći šalju u zatvor tuć’ komuniste. A di ću ljude tuć’ to su obalni radnici, sirotinja k’o i ja. I majčini sinovi k’o i ti. Dica. A ‘ko je vidijo dicu tuć’?