Svakog drugog dana nalazili su se u parku. Na istoj klupi. Ako je bila zauzeta, a to je bilo rijetko, uporno su šetali ispred nje, dok to ne dosadi onima koji su na nju sjeli.
− Morali bismo staviti natpis: „Ovo je naša klupa!“ − rekao je Karlo svom prijatelju Martinu.
− Ne, ne, stari moj. Oni bi to morali znati, kao što to mi znamo. Oni bi jednostavno to morali znati – rekao je Martin malo glasnije nadajući se da će time otjerati dvoje mladih kojima je bilo svejedno što ta dvojica prdonja tuda neprestano hodaju gore-dolje.
− Ovi se neće maknuti – rekao je Karlo. – To su studenti. Sigurno studiraju književnost. On piše pjesme, a ona ih sluša. Ne piše ih njoj, ali ona to ne zna, kao što ne zna ni da to nisu njegove pjesme. Ona zna samo…
− Ne znam ja što ona zna – rekao mu je Martin. – Ja mislim da ona studira biologiju, a on sociologiju. Pogledaj samo kako gestikulira. Sigurno joj objašnjava današnju situaciju u svijetu. Ne, sada joj on govori: „Frend mi je dao ključ od stana svojih roditelja koji su na putu. Hajdemo!“ Sad ćeš vidjeti.
Djevojka je zbilja tada ustala a odmah zatim i njen mladić, pokazujući joj ključ.
− Kako si ti to znao? – upitao ga je Karlo.
− Znam ti ja te stvari, stari moj – odgovorio mu je s osmijehom Martin.
Obojica su bili umirovljenici. Iskoristili su zakonske mogućnosti i otišli u prijevremenu mirovinu. Poznavali su se još iz srednje škole. Završili su elektrotehnički fakultet i zatim se oženili. Karlova žena bila je deset godina starija, a Martinova deset godina mlađa.
Konačno su sjeli na svoju klupu. Uskoro je tuda, kao i svaki put u to doba, prošla gospođa sa psićem, bijelim, živahnim.
− Ova je možda malo starija nego ona kod Čehova – rekao je Martin.
− O kojem Čehu govoriš? – upitao ga je Karlo.
− Nije važno. Ti ga ne poznaješ – odgovorio je Martin.
Gospođa sa psićem prošla je pokraj njih i ne pogledavši ih.
− Ova se dobro drži – rekao je Karlo.
− Da – potvrdio je Martin.
− Moja najnovija ženska akvizicija neusporedivo je bolja – rekao je Karlo i zatim nastavio: − Znaš, Martine, otkad si mi dao ključ svoje vikendice, spasio si me. Preporodio sam se. Svaki tjedan odvedem tamo neku novu. Znaš ti mene.
− Znam – rekao je Martin. − Zato sam ti ga i dao, stari moj – dodao je i potapšao po ramenu. – Nego, ništa mi ne kažeš kakva ti je ta nova – upitao ga je radoznalo. – Prošli put sve si mi potanko ispričao. Dakle, da čujemo.
Karlo je malo zastao, kao da u sebi traži prave riječi. Zatim je počeo: − Ti to ne možeš ni zamisliti, Martine. Ova je… Ma ne, ne, sve su riječi preslabe. Ova je… Došla u krznu od polarne lisice. Ispod je imala samo crveno donje rublje, najotmjenije svjetske marke. Nema smisla da ti ga opisujem. Ti se u to ne razumiješ. Bila je, kažem ti…
Martin je Karlu postavljao sve više golicavih pitanja i potpitanja, a Karlo mu je detaljno opisivao tu damu, jednu od mnogih, kako je govorio, koje se kao na traci svakog tjedna smjenjuju u toj vikendici.
− Blaženi tvoj ključ! – uzviknuo je Karlo i zagrlio Martina. – Znaš što mi je rekla – dodao je.
− Ne znam, kaži mi – rekao je Martin smješkajući se kutom usana, kao i uvijek kada mu je Karlo pripovijedao o nezaboravnim trenucima što ih je s raznim damama proveo u Martinovoj vikendici.
− Vatra je zahvatila vršak njenog krzna dok smo na njemu ležali pred zapaljenim kaminom. Rekla je: „To si ga ti zapalio, a ne ova vatra. Meni je svejedno, meni će moj Hans kupiti drugo.“ Pa kad me objahala… pa kad me … pa kad sam ja nju… − nastavio je sve vatrenije Karlo. – Ne znam kako bih ti to opisao. Počela je tako glasno stenjati da sam morao otvoriti radio da tko ne pomisli kako je koljem, premda je tvoja vikendica na osami i nitko to nije mogao čuti.
Tada je pokraj njih opet prošla ona gospođa sa psićem. Radnici na skeli uz zgradu nasuprot parka doviknuli su joj: − Gospođo, svaki put kad vi prođete, mi prestanemo raditi.
Gospođa je pogledala prema njima i malo zagladila kosu. Psić joj se u tom trenutku otrgnuo i pomokrio se Martinu na cipelu. Gospođa mu je prišla i rekla: “To je dokaz da mu se sviđate, gospodine.”
− Moram li i ja učiniti isto, gospođo, kao dokaz da se vi meni… − odgovorio je Martin.
Gospođa se samo nasmiješila prstom koreći psića koji je zatim za njom potrčao po šljunku.
Tjedan dana poslije Karlo se, kasneći, a to nije bio njegov običaj, pojavio sav snužden. Gotovo u suzama rekao je Martinu: − Molim te, nemoj se ljutiti. Izgubio sam onaj tvoj ključ.
− Ne ljutim se − odgovorio mu je Martin. – To je ionako bio ključ od ormara u mojoj spavaćoj sobi – nasmijao se i, ostavivši Karla na klupi, pobjedonosno otišao.
Karlo je nešto prošaptao, ustao i krenuo na drugu stranu. Sreo je gospođu sa psićem i naklonio joj se. Radnici na skeli prestali su raditi. Jedan od njih doviknuo joj je: − Gospođo, ako nemate ništa protiv, mi bi vas…
− Kako se usuđujete takvo nešto govoriti jednoj poštenoj gospođi koja sama sa svojim psićem živi u Staklarskoj ulici na drugom katu kuće broj 45 s ulazom iz dvorišta – odgovorila im je ona tražeći svog psa koji je, pomokrivši se Karlu na cipelu, živahno zalajao i potrčao za njom.