Ivanu se činilo da su guste komarice na prozoru zatvorske rešetke. Znoj mu je orosio čelo, a donja majica mu se zalijepila za leđa. Čuo je viku prijatelja, zapljuskivanje valova o obalu i cvrčke u tamarisu, ali majka je bila neumoljiva: nema izlazaka prije pet i dok ne pročita barem nekoliko stranica lektire. Starac i more. Ivan još nije došao ni do mora, a pogled mu je već bježao na stari zidni sat. Još cijelih deset minuta. Čovječe. Duboko je uzdahnuo, promeškoljio se na drvenoj stolici i nastavio čitati, odsutno gladeći hrapavu površinu smeđe-crne košarkaške lopte koja mu je ležala u krilu. Shaquille O’Neal sigurno nije morao čitati lektiru, pomislio je, ali on još nije Shaq i mora pametno birati svoje utakmice. Minutu prije nego što je crkveno zvono najavilo pet sati, Ivan je bio u niskom startu, a kad je napokon zazvonilo, izjurio je iz kuće kao lopta, za sobom ostavljajući majčina upozorenja da se obavezno vrati do večere.
I na otoku i u gradu Ivan je igrao centra. Volio je svaki dio igre: zagrijavanje, dodavanje, driblanje i, naravno, zakucavanje. I lopta je voljela njega, i na zapovijed njegovih prstiju opet zabila pobjednički koš, na što je suparnička ekipa kolektivno prostenjala.
”Lako ti je tako, kad si najviši”, namršti se Ivanov susjed.
”Ako je tako lako, zašto ti ne narasteš?” Ivan se naceri, a susjed ga udari po ramenu.
Kad su završili s igrom, već je pao mrak.
”Opet kasniš”, kaže majka, ruku prekriženih na prsima.
”Pusti maloga”, umiješa se otac. “Čula si šta je reka trener. Ovaj mali će daleko dogurat.” Podigne kažiprst, a majka zakoluta očima.
”Neka prvo dogura do srednje škole, lako ću ja za košarku.”
”Baš zato i govorim”, kaže otac. “To mu jedino ide.”
”Samo zato šta se tu jedino trudi”, odbrusi majka.
”Ništa vi ne brinite”, Ivan se isprsi. “Kad upadnem u neki dobar klub i počnem zarađivat velike novce, moć ću igrat po cile dane i više nikad u životu neću morat pročitat nijednu knjigu.”
”Blago nama”, kaže majka, a otac se nasmije.
Krajem kolovoza Ivan je s trajekta mahnuo kući i maslinama i s uzbuđenjem iščekivao trenutak kad će opet osvojiti domaći teren.
Na igralištu ga je dočekalo nepoznato lice. Novi trener bio je mlad, mišićav i namršten. Nije se promijenio samo trener, već i momčad. Na Ivanov užas, tijekom ljeta svi su izrasli za barem jedan broj. Mnogi su bili visoki kao on. Više nije poseban. Najgore od svega, prerastao ga je i Matko.
”Matko, centar”, rekao je trener strogo. Matko se nacerio, a Ivan je osjećao kao da mu je netko loptu zakucao u želudac.
”Ivan, plejmejker.” Ivan zbunjeno zastane, a ostali igrači se zlurado nasmiju.
Ni lopta ga više nije slušala. I ona je bježala od njegove sramote.
”Ivane, u šta gledaš?” vikao je trener nakon još jednog pogrešnog dodavanja.
”Ipak je sve bilo u visini”, dobacio je Matko. “Znao sam da nisi toliko dobar.”
Ivan je stisnuo čeljust. Na oči su mu navrle suze.
Navečer je morao odgovoriti na pitanja iz lektire. Da je manje čitao, da je više trenirao, možda... Prečvrsto pritisne papir olovkom i probije rupu u stranici. Istrgne list, zgužva ga u lopticu i baci prema košu za smeće. Promaši. Tupo se zabulji u lopticu na podu. Više ništa nije u stanju napraviti kako treba, pomisli.
Školska je godina odmicala, a Ivan se sve više gubio. Stara slava je nestala, a novu nije mogao zaslužiti. Iz pleja je postao bek, a onda i rezerva. Matko je i dalje briljirao u centru. Igralište je imalo novog kralja.
”I šesti igrači su važni”, rekao mu je otac. “Vidi Kukoča. On je bija šesti za Bullse.”
”Baš me briga za Kukoča. Shaq je uvik bija centar.”
”Shaq ima priko dva metra.”
”Dva i šesnaest”, ispravi ga Ivan. Otac uzdahne.
”Nije sve ni u visini”, otac će.
”Je, ako igraš košarku.”
Ni Ivanova vještina ni entuzijazam nisu bili dovoljni da nadomjeste okrutnu šalu prirode: igrači koji se ranije nisu mogli probiti pored njega, sad su mu s lakoćom krali loptu.
”Nećeš ni danas na trening?” pitao ga je otac.
”Neću, imam učit”, rekao je Ivan.
Kako je sve manje trenirao, postajao je sve lošiji i time sve uvjereniji da košarka ipak nije za njega. Polako, dan za prokletim danom, Ivan je zamrzio sport, i kao iz inata, uhvatio se učenja ozbiljnije nego ikad. Barem je majka bila zadovoljna. “Bojali smo se da ćeš skroz zabrazdit s košarkom”, rekla je. “Fala bogu da si se opametija na vrime.” Otac ga je sućutno potapšao po ramenu. Ivan nije rekao ništa. Bilo mu je svejedno. Upisao je srednju školu koju su mu predložili starci, a nakon nje i fakultet, puštajući da ga voda nosi blago nizvodnim padom srednje struje.
Postao je fizioterapeut jer mu se to činilo lakšim od medicine, a svejedno na listi društveno prihvaćenih zanimanja. Otvorio je ordinaciju i pomagao ljudima s bolnim leđima, vratovima i koljenima. Zavidio je svojim pacijentima; oni su barem osjećali nešto. Činilo mu se da je uronjen u led do vrata. Svaku pomisao na košarku uspješno je izbacio iz glave, sve do trenutka kad je Matko Rukić, sad poznati košarkaš, ušetao u njegovu ordinaciju.
”Ivane, jesi to ti?” ozari se Matko. “Vidija sam ime, ali nisam bija siguran...” Medvjeđom rukom čvrsto stisne Ivanovu. Ivan se osjeti kao da je opet u osnovnoj školi.
”Znači, slava ti nije udrila u glavu”, Ivan se prisili na osmijeh.
”Nije u glavu, al je u leđa”, Matko se lecne. “Moj čovik je na godišnjem, a na zadnjem treningu sam nešto gadno istegnija.”
”Sad ćemo mi to sredit”, kaže Ivan i pokaže mu na ležaj. Matko legne, licem prema dolje.
Ivan je prelazio rukama po Matkovu tijelu i čitao topografsku kartu njegovih ozljeda s neuobičajenom nježnošću.
”Imaš puno čvorova u vratu, a i leđno tkivo je tvrdo. Jesi li i prije ima problema s tim?”
”Zadnjih dvadeset godina igram košarku skoro svaki dan. Šta ti misliš?” naceri se Matko.
Ivan je šutio. Tijelom su mu strujali neobični trnci, kao da opet pokreće zaboravljeni mišić.
Ovo je mogao biti on. Da je nastavio rasti, da je nastavio igrati... Činilo mu se da, umjesto Matkovog, gleda svoje tijelo u paralelnom životu.
”Onda već znaš dril – malo terapije, malo odmora i začas si nazad na igralištu”, kaže mu.
Matko otpuhne.
”Do idućeg puta”, kaže Matko. “Prestar sam ja za ovo. Je l’ mi viruješ da mi nekad dođe da sve pošaljem kvragu? Ne mogu više, brate. Dopizdilo mi. Tebi mogu reć, ti me razumiš. Bija si pametniji od mene. I ja sam triba ovo davno odjebat i uvatit se nečeg drugog.”
”A šta bi ti radija?” upita Ivan i osjeti kako se i u njegovom vratu stvaraju blokade.
”Nemam pojma”, nasmije se Matko, “Samo znam da oću sidit. Ne želim više pokrenit nijedan mišić, ako baš ne moram. Oću, ne znam, pisat pisme ili izrađivat brodove u boci, bilo šta.”
”Hm”, kaže Ivan. “Čini mi se da je stanje ozbiljnije nego šta sam mislija.”
Ruke su mu dodirivale udubljenja i ispupčenja na Matkovom tijelu na isti način kao što su jednom prelazile preko košarkaške lopte. Opet je bio u igri, a koš se pružao nadomak ruke.
”Ovo će možda malo zabolit”, rekao je Ivan. Matko se ukočio.
Preciznost je bila važna. Kao što se nekad fokusirao da zabije loptu u koš, Ivanovo čelo se namreškalo u koncentraciji dok je napipavao pravo mjesto na Matkovim leđima. A onda je pritisnuo, jako. Matko je zaurlao. Ivan ga je gledao kao loptu koja leti kroz zrak.
Šesti igrač zabio je pobjednički koš u zadnjoj minuti.