Lučia Galjer najsretnija je kad je sa psima u utočištu na Žarkovici

Iako ima tek devet godina, Lučia Galjer već jako dobro zna što je u životu čini sretnom. Bez razmišljanja reći će da su to životinje. Kaže, jako ih voli, a priznaje i da su joj psi ipak najdraži.

Njezina ljubav prema psima počela je doslovno od malih nogu. Već s nepune tri godine postala je volonterka i pratila mamu Helenu kad je išla u utočište za pse na Žarkovici. Tako je počela neraskidiva veza malene djevojčice i pasa koje su ljudi napustili, pasa koji su svoj privremeni dom pronašli na brdu iznad Dubrovnika.

Išla bi svaki dan

– Mnogo je životinja u azilu, mislim da ih Dubrovčani baš i ne vole previše – ozbiljno nam govori. Objašnjava kako na Žarkovicu ide kad ima vremena i kad mogu roditelji. Jer, uz mamu Helenu, u azil često ide i tata Ratko, ponosno nam priča. Da se nju pita, na Žarkovici bi vjerojatno bili još češće, možda i svakog dana.

– Jako sam vesela kad sam tamo, ali sam tužna kad ih moram ostaviti – kaže Lučia. Sa psima se igra, prošeće ih, nahrani. A kad ide kući, najradije bi ih sve povela sa sobom. Ne boji se ni malih ni velikih, svi su joj prijatelji.

– Od mojih prijatelja jedino Mateja ide u sklonište. Drugima pričam o psima, pokazujem im slike, pozivam da ih udome. Neki imaju mačke pa ne mogu, a nekima ne daju roditelji – kaže objašnjavajući nam kako pokušava mijenjati svijet i zašto svoje vršnjake nagovora da udome pse, da im bude ljepše.

– O psima na Žarkovici brinu se jako dobri ljudi, pružaju im najviše što mogu, ali pasa je previše. Od svih mi je najdraža Žuža, bila je na Žarkovici kad sam prvi put došla tamo. Sad ima otprilike osam godina. Rado bih je udomila, ali tata ne da jer živimo u stanu – kaže i opravdavajući tatinu odluku dodaje kako već imaju jednog udomljenog psa. Nazvali su ga Blues. Hrani ga i igra se s njim, a za šetnju i kupanje ipak su zaduženi roditelji. Ponosno ističe kako i njezin brat Fran, koji studira u Zagrebu, voli životinje.

Mama je podržava

Priča nam i kako je spasila dvije mace, jedna je zapela na drvetu, a drugu je donijela mamina prijateljica.

– Obje smo udomili – dodaje. Prvih Lučijinih dolazaka prisjeća se i Sandra Sambrailo, voditeljica utočišta na Žarkovici.

Kad je prvi put stigla u maminu naručju hrlila je psima u zagrljaj, tako je i danas

– Stigla je u maminu naručju. Već tada hrlila je psima u zagrljaj i imala je najdražu kujicu. Tako je i danas, jedina je razlika što ima 300 najdražih – kaže i dodaje da djeca i životinje pričaju čistim i nevinim srcem. Svaki njihov susret zrači nekom posebnom energijom koja opija i odrasle.

– Kad vidim Lučiju između 300 pasa ili dok s mamom spašava mačića ili se s osmijehom na licu divi galebu u letu, znam da će doći bolja vremena – ističe Sandra Sambrailo. Da njezina kći i životinje imaju neku posebnu vezu, potvrđuje i mama Helena Sučić Galjer. Svaki put kad dođu na Žarkovicu Lučia je spremna kući povesti jednog psa.

– Rekla mi je nedugo kako je tužna i ne može učiti jer je na Žarkovici ostala Kika – priča nam. U međuvremenu je Kika udomljena pa će na red za tugu doći netko drugi. Kako je Lučia odlična učenica, koja uz to sudjeluje na likovnoj radionici, igra badminton, nedavno je osvojila i zlatnu medalju na međunarodnom turniru, ljubav prema životinjama može samo podržati. Uostalom, i sama je Lučiji pokazala kojim putem ići.