"Nađemo se na polovici Zakmardijevih..."

– I vi nekoga čekate? – pitam. 
Ne znam zašto počinjem razgovor s nekim tko mi je stran i koga prvi puta susrećem.
– Ne – odgovara grubo. 
– Nikoga ne čekam – nastavlja – ni sam ne pamtim, nakon koliko vremena tišine... 

Ne pada mi na pamet pitati zašto stoji posred stuba, sam i zamišljen. Znam zašto ja stojim, za njega ne mogu ni dokučiti. 
Beskućnik nije, odaje ga dobro odijelo, a ne čeka, sad mi je rekao, nikoga.
"Čudak – što bi drugo bio?! Uvijek biram takve – za čudake sam obdaren posebnim senzorima. On je jedan od onih što u centru grada tako luđački promatraju druge ljude."
Sedam i trideset je – ona bi trebala stići svaki čas. 
"Kada pored mene ne bi bilo ovog čudaka što pali cigaretu, jednu za drugom, bio bi to dobar, točnije savršen trenutak", nastavljam razgovor sam sa sobom. 

"Ona i ja na Zakmardijevim. Bio bi potpuni promašaj da sam joj rekao kako ćemo se sastati ispod sata na Trgu. Svi se tamo sastaju. A zima....Zima je najljepša na Gornjem gradu. Bila bi šteta da je propusti..."
Sad će ona svaki čas... samo što nije.
Dogovorili smo se na polovici stuba, sigurno je shvatila što mislim – točno na mjesto na kojem se većina odmori prije krajnjeg uspona. 
"Ovaj pored mene kvari sve."
Nogom povlačim tri filtra cigarete što ih je odbacio na pod i guram ih uz rub stuba. Da nema nereda. 
"Sigurno mu je ovo posljednja cigareta pa će otići. Gledam ga. Buljim u njega – tako bi bilo preciznije i molim Boga da se okrene i ode.
Osmjehne se prvi put otkako zajedno stojimo na ovim stubama i pita: "A vi? Vi nekoga čekate?"

– Da, djevojku – ispalio sam to iz sebe takvom brzinom da sam se na tren zasramio. To ga je nasmijalo. 
– Na Zakmardijevim stubama? – pita me začuđeno.
– Da, nisam želio na Trgu – odgovorio sam ni sam ne znam zašto ulazeći u analize svog čekanja.
– Želio sam je odvesti negdje gdje je nitko nije vodio. Biti drugačiji – nastavljam.
– Čudak – odgovori mi buljeći u mene. 
– ČUDAK... On meni?!?! Da ne povjeruješ – pomislim, ali ne izgovorim.
– Na Zakmardijeve se dolazi odmoriti. Razmisliti. Stati. Ovako kako ja to radim – govori mi.
– Stati na stubama? – pitam ga.
– Da – kaže pa na pod baca novi, ne znam više koji po redu opušak.
Povlačim nogu u namjeri da ponovno počistim stube. 
"Hvala, Bogu – odlazi". Bez pozdrava. 

Spusti se niz četiri stube, okrene pa mi dobaci: 
– Nastavi čekati. Postat će to savršen trenutak.
– Znam – odgovorim poskakujući od nervoze i sreće jer me napokon napušta.
– Za tebe – ne za nju. Ona neće doći. Ne razumije još Zakmardijeve stube, smatra te čudakom. Ali ti... Ti razumij Zakmardijeve stube... Shvati!