Alternativna glazbena scena Hrvatske i susjednih zemalja još od kraja prošlog stoljeća vezana je uz jednog čovjeka, što će vam potvrditi svaki glazbenik tog žanra i slušatelj – Zdenka Franjića. Uz pomoć njegove etikete „Slušaj najglasnije“ zvuk alternative došao je do širih masa, a mnogim danas popularnim glazbenicima izdao je prve nosače zvuka.
Satan Panonski, Majke, Overflow samo su neki od stotinu izvođača kojima je Franjić pomogao da naprave prve korake u glazbenom svijetu. Danas Franjić iza sebe ima više stotina objavljenih albuma, izdaje i knjige i stripove te redovito nastupa, kako uz pomoć matrica kao Lutajući DJ Zdena, tako i s bendom Babilonci. Jednostavno, bez puno kompliciranja ispričao je što je želio. Privatni život čuva za sebe, ali kad želite čuti njegovo mišljenje o ostalim temama, to doslovce izgleda poput čupanja zubi – pitanja su najčešće duža od njegovih odgovora, ali od kralja alternativne scene i čovjeka kakav se rijetko viđa – na rubu, ali uvijek spreman pomoći, ne možete tražiti više – neka vas zadovolji što je o svojim razmišljanjima specifičnim stilom govora odao onoliko koliko je želio.
U siječnju ove godine postali ste prvi dobitnik nagrade za životno djelo Rock&Off nezavisne glazbene novinarske nagrade – cijenite li to ili i na nagrade gledate svojim alternativnim pogledom na život – nije vam baš i stalo?
Cenim to, osim Rock&Off nezavisne glazbene novinarske nagrade za životno delo dobil sam i nagradu za životno delo od festivala DORF iz Vinkovci prije par godina, a cenim ih zato jel sam ih dobil od svojih prijatelja čiji rad cenim i podržavam.
Kad netko spomene vaše ime ili etiketu „Slušaj najglasnije“ najčešće se pomisli na mnoštvo bendova koje ste otkrili poput Satana Panonskog, Majki, Goribora – no što je bilo prije toga malo se zna. Kakvo je bilo vaše odrastanje, koje ste škole pohađali i kakav ste bili učenik – oduvijek individualan i drukčiji?
Prije neg sam osnoval etiketu „Slušaj najglasnije!“ bi sam arhivski štakor u Narodnoj banki Hrvatske, ljubitelj muzike ili glazbe i redovni posetitelj muzičkih događanja po zagrebačkim klubovima a i šire. Završil sam srednju ekonomsku u Zagrebu a i član sam benda Ekonomski tehničari koji čine Željko Ljubić Piti (gitarist Goribora) i ja. Bil sam loši učenik, pretpostavljam radi moje urođene lenosti. Individualan i drukčiji jel me nisu prihvaćali u društva, svi osim pijanci, narkomani, otpadniki i ilegalci.
Jeste li se bavili glazbom odmalena – možda pohađali muzičku školu ili samouki savladali neki instrument?
Od bavljenja muzikom upražnjaval sam samo slušanje, a tek ‘88. krenul sam u akciju kad sam osnoval etiketu „Slušaj najglasnije!“ i fanzin „Šmrklj“, ‘95. sam pokrenul etiketu za knjige, posle i stripove „Bratstvo duša“ i svoj prvi bend Loši dečaki. Nikad nisam naučil svirat nijedan instrument, no imam nekakve tekstove koje sam počel piskarat početkom osamdesetih i iak ne znam svirat, znam se poslužit z nekim instrumentom ak osetim potrebu. Kroz moje bavljenje z muzikom skužil sam da više volim surađivat z onima koji ne znaju nego z onima koji kao znaju.
Koju ste prvu ploču slušali/kupili?
Ploče Buldožera „Pljuni istini u oči“, Bad Company “Bad Co“ i kazetu Erica Claptona “Ocean Boulevard”.
Koliko ste imali godina kad ste shvatili svoj put – da koračate stazama alternative?
Moj put nije da koračam stazama alternative i nije samo alternativni nego i amaterski, hobistički, anarhistički, neovisni, nelegalni, neformalni, naivni, suburbani, improvizirani, samizdani itd.
Je li vas obitelj podržavala kad ste shvatili da će vam (alternativni) rock obilježiti život i da nećete raditi neki „običan i siguran“ posao?
Nebi tu štel mešat moju obitelj, al mogu govorit o obitelji „Slušaj najglasnije!“ koja se sastoji od svih tih silnih umetnika koji nisu otišli prvom prilikom, nego su ostali, snimaju redovito albume (većina ima po dvadesetak albuma): Kodagain, Marinada, Onaj dječak, Babilonci, Lou Profa, Aleks Cepuš, onih koji imaju malo manje al su isto izvanserijski: Machina, Damir Avdić, Goribor, Bambi Molesters, Duo Trojica, Sch, Messerschmitt, The Spoons, Neuroleptic trio itd. Turski bendovi: Krk Čizgi, Kim Ki O, Ddr itd. Pa sve do Mateja Krajnca koji ima preko 100 albuma samo na mojoj etiketi. Strip crtači: Wostok, Franja Straka, Asterian itd. Pesniki: Ivica Čuljak, Aleksandar Stojković, Damir Avdić, Željko Ljubić, Saša Lović i ostali.
Vaša etiketa „Slušaj najglasnije!“ postoji već trideset dvije godine tijekom kojih ste otkrili mnoga imena koja se još čvrsto drže scene. No, i vi imate svoj alter ego. Kad se javlja potreba da Lutajući Zdena zamijeni Zdenka Franjića i što se tad događa?
Ta potreba mi se javila kad je bend Loši dečaki prestal postojat i kad sam ostal bez muzičara pa sam se snalazil tak da sam svoje, a i tuđe tekstove govoril preko instrumentalne muzike koju sam našel ili dobil od frendova. No, ja sam Lutajući DJ Zdena i kad nekam dojdem samo z mojim štandekom predstavljati svoja izdanja. A idem kud god me pozovu ili puste. Baš sam se vratil s turnejice: Mostar - Široki Brijeg - Imotski - Benkovac i srel puno istomišljenika i ljudi zainteresiranih za moj rad. Gostoval sam i na ovogodišnjem Nišville jazz festivalu i ko performer, glumac u dokumentarnim filmovima i direktor i jedini šljaker na etiketi i štandu. Doputoval sam sa Sašom Drachom i Davorom Hrvojem i užival u njihovom društvu, naučil puno, upoznal puno divnih ljudi koji rade Nišville, dogovoril par izdanja s prisutnim umetnikima i obnovil prijateljstva z autorima s kojima već dugo radim. Živim u nadi da bum pozvan i druge godine.
Zašto su se Loši dečaki razišli?
Loši dečaki su se raspali radi mene, jedini sam ja tu bil loši, ostali su bili odlični svirači i nije im se više dalo zajebavat z menom. Vidli su da sam nepopravljiv. Uz moj prvi bend Loši dečaki imam i bend Babilonci, koji su snimili preko 20 albuma i ko zna, možda nekad snime još koji. Surađivam i na drugim projektima.
Koliko je bend bio uspješan – jeste li imali turneje, koliko ste snimili ploča?
U mojim očima je bil uspešan. Snimili smo četri albuma. Za mene nije uspeh bit popularan, imat turneje, zaradit brdo love, snimat za veliku diskografsku kuću, vrtet se u medijima, nego se dobro zajebavat, radit nove stvari, sretat i upoznavat druge istomišljenike i slično.
Zovu vas dobrim duhom alternative ili kraljem undergrounda – kako gledate na to jer ste sigurno mnoge bendove koji su željeli izdavati za vas morali odbiti. Na koji način to radite – kažete li „dečki, vi nemate budućnosti“ ili im ipak ostavite malo nade?
Ja nemam niš s tim nazivima. Meni su malo smešni, al mislim da su dobronamerni. Nikad nisam odbil nikoga komu je odgovaral moj način rada, a ni ne bum.
Od 1987. do danas na svojoj etiketi objavili ste više od 1000 izdanja, na kasetama i CD-ovima, s omotima koji su često znali šokirati. Vaši inozemni kolege danas su pak postali direktori hipsterskih “indie labela“, ušavši u kolo s velikim korporacijama i otvorivši moderne urede na visokim katovima poslovnih zgrada u Londonu i New Yorku. Jesu li i vama zbog vašeg očito savršenog osjećaja da prepoznate bend koji će uspjeti naše jake kuće nudile mjesto gdje biste otkrivali primjerice buduće pop-zvijezde i ako jesu kako ste na to reagirali?
Objavil sam preko hiljadu naslova: mojih digitalnih ploča, kazeta, knjiga i stripova. U zadnje vreme sam počel radit i rezane gramofonske ploče. Niko me nije probal vrbovat, ni tu ni vani, a i ja ne vidim kaj bi oni meni mogli ponudit a da ja to već nemam. Meni se čini da ja prije imam sluha za bendove koji ne budu uspeli u šoubiznisu i takvih je najviše na mojoj etiketi i tu nam je dobro. Na etiketi osim ex yu imam i stranih bendova i ostalih umetnika: The Morlocks, Al Perry, The Humpers, The Suicide Kings, The Goblins itd.
Otkrili ste i Satana Panonskog kojem su na albumima radili Bare, Kilmister, Korozija, kultna Pokvarena mašta Alena Marina i Zorana Čalića. Treći album “Kako je punker branio Hrvatsku” snimljen je ratne 1991. uz pratnju vinkovačke hard-rock grupe Nepopravljivi, a album ste objavili posmrtno. Što ste vidjeli u Satanu Panonskom i jeste li mu odmah predvidjeli uspješnu alter/punk-rock karijeru kakvu je imao?
Da, svi u Vinkovcima su znali svirat njegove stvari. Za mene je Ivica Čuljak bil genijalac, renesansni umetnik, veliki performer, po zanimanju prijatelj, po narodnosti panker. Moja frendica Ljubica Džambić obranila je doktorat o Ivici Čuljku, gledanom kroz prizmu performansa.
“Bombardiranje New Yorka”, vaša najznačajnija kompilacija, za prvo, antologijsko izdanje okupila je zavidnu postavu: Satan Panonski, Sköl, Messerschmitt, Majke, Machine Gun i Kaotične duše. Jeste li pretpostavljali da će taj mix tako upaliti da se sluša i dandanas i koliko je do danas izišlo „Bombardiranja“ te kako ste birali koga ćete staviti na tu najprestižniju kompilaciju alternative?
Napravil sam 13 volumena kompilacije „Bombardiranje New Yorka“. Sedma je na trostrukom CD-u, zadnje tri u mp3 formatu a 13. na DVD-u. Sve vrste muzike iz svih krajeva sveta. Tu zadnju, nesretnu 13. delil sam zabadava, al sam skužil da je to ljudima previše. Retki su ti z kapacitetima za slušanje tak puno muzike, osim, naravno, Vladimira Horvata Horvija koji ju je i preslušal i recenziral za sajt Terapija.net i koji recenzira i sva moja izdanja.
Kako sad gledate na Majke? Gitarist Zoran Čalić je malo izlazio iz grupe, malo se vraćao, zatim se Baretu na jednoj svirci prije par godina u Gavelli nije pojavio ni jedan član benda, bilo je trzavica, ali i ostali naši poznati pjevači poznati su po svom egu – Ripper je već nekoliko puta promijenio cijelu postavu benda, Urban je mijenjao gitariste kako se sjetio – kakav bi bio vaš komentar?
Pa meni to zgleda normalno, di ima ljudi, ima i loših međuljudskih odnosa.
Ima li r’n’r-a uopće u Hrvatskoj? Neki koji se nazivaju rockerima svoje refrene prodaju kao muzičku podlogu za reklame za čokoladu. Kakva je tek onda alternativa i možete li nekoga istaknuti?
Rokenrol je samo etiketa i jako je neodređena, isto ko i alternativa, garaža, indie itd. Muzika je muzika ili glazba i točka ili tačka.
Kako, kao skautu dobrih bendova, prolazi vaš radni dan - idete li po alternativnim svirkama redovito?
Idem na svirke na ona mesta na koja me puste ili pozovu s mojim štandekom, a retko kad i bez njega.
Koliko vam često dolaze novi bendovi i izvođači i mole da preslušate njihov rad?
Ne trebaju me molit, dovoljno je da mi pošalju svoje radove i sigurno bumo uglavili nekakvi dil.
Jeste li zažalili zbog nekog benda koji ste otkrili, a oni čim su osjetili tračak slave postali su nezahvalni i bahati?
Ne, meni je drago kad odu i želim im sreću na njihovom putu jel bu im sreća trebala.
Osim glazbe, koje sve oblike umjetnosti pratite, književnost, kinematografiju, možete li reći koja vas je knjiga u životu najviše fascinirala i koji film?
Od pisaca volim Maksima Gorkoga, a omiljena glumica mi je Tracy Lords. U umetnosti mi je najvažnija duhovitost.
Pratite li politiku? Kakvo je vaše mišljenje o stanju u državi, da možete – što biste prvo promijenili?
Ne pratim politiku, al ona prati mene. Mislim da nam fali mudraca koji gledaju dugoročno i imaju viziju.
Čime se još bavite, kako volite provoditi slobodno vrijeme, imate li kakav hobi?
Trudim se zabavljat, slušat muziku, stvarat muziku i popušit lulu mira s frendovima. •
