Večer u New Delhiju bila je svježa. Oko veleposlanstva gorjele su vatre tamnoputih čuvara s golemim motkama, kojih su se tati bojali više nego strojnica. Jugoslavenska je ambasada bila tek nešto manja od bijele mramorne zgrade tadašnje savezne vlade. Na terasi domjenak u čast mog filma „Oficir s ružom“ koji će na podkontinentu imati oko sto milijuna gledatelja. Film je od indijske države dobio oznaku „remek-djelo“, što ga je oslobađalo cenzure. Indijski film toga doba nije smio pokazati ni poljubac. Moj distributer postao je indijski milijunaš. Jedan plavi sredovječni čovjek iz Baranje, zvao se Mirko, sličio je Gregoryju Pecku na filmu, a pio je kao Humphrey Bogart privatno. Imao je prizemnu vilu s velikim stropnim ventilatorima i namještajem od bambusa.
Predstavljao se kao dopisnik France Pressa, što se moglo i povjerovati prema teleksu iz kolonijalnih vremena koji rondao u njegovoj kupaonici. Patio je za Vesnom, nevjenčanom ženom. Utekla je u Afganistan s nekim Sikhom. Upozorio me da smo obojica „na zubu nekima iz ambasade“. Njega su sumnjičili da radi za strane službe, a mene da „rasturam Jugoslaviju jer moj film pokazuje partizanske zločine.“ Uglavnom, kad me prije domjenka za diplomatski zbor na brifing pozove Đoka zvan Amer, neka znam na čemu sam. “Zovu ga Amer zato što svaku izgovorenu reč može upotrebiti protiv tebe.”
Umjesto propisnog udbaša čiji se kliše već bio udomaćio u jugokinematografiji, pojavio se tip koji je sličio Viscontijevu statistu iz trećeg plana „Smrti u Veneciji.“
– Da skratimo, plako sam na tvoj film – reče Amer a da nismo ni počeli. – Evo, vidi, ovako – i počeo je roniti suze. Mogao je plakati kad hoće. I na to me Mirko upozorio.
– Svako će večeras na prijemu da ti priđe s tom pričom. Da je plako na tvoj film. A onda će da se predstavi. Te ataše za ovo, pa za ono, te sekretar, te bogtepitaj… A sve špijun do špijuna. Capisci? – pitao me na talijanskom. – Ima samo jedna stvar koja ih interesuje. – Moj film – rekoh. To ga nije zbunilo, već je pojasnio: – Afera Agrokomerc. Nije zbunilo ni mene, jer me je i na to Mirko upozorio, ali sam odglumio zbunjenost. – Ovdje, u Indiji, u New Delhiju, u diplomatskom zboru… – zaletio sam se u čuđenje ne uzevši dovoljno daha. – Nekoga zanima afera Agrokomerc?! – Tako je – suhoću usta Amer je zalio viskijem bez leda. – A zašto?! – Zato što je to paradigma. “Paradigma” je izgovorio paradigmatski. S potpunim razumijevanjem. – Čega?! – Planetarnog uspeha jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. U vukojebini, usred ničega, procvao je ekonomski gigant na kojem nam ceo svet zavidi. Nemci osnovali institut da prouči taj fenomen uspeha. Republikanci u američkom Senatu osnivaju odbor za to pitanje. Da vide gde im ekonomija greši kad ih Agrokomerc šije za 11 punih procenata dobiti. A Ruse je to zgnečilo! – I? – Šta i?! Ode preko noći sve u tri lepe materine. Ostala perjanica bez perja! – Ne znam. Ne pratim to.
– Ne pratiš, je li? – statist je bio spreman i za epizodu opakog tipa. – Ne pratim. – A nisi ih možda ti žico pare za svoj film? Preznojio sam se, što me nije odalo, jer u njegovu je uredu, bez klime, bilo oko 40 stupnjeva. – Nisam osobno. Možda moja produkcija. Slali su dopise svim bogatim poduzećima. – Igraš poker? – Igram – slagao sam da mi ne počne objašnjavati pravila. – Dakle, sve je bilo blef! Ko u pokeru. Lažnjak! Mehur od sapunice. Go kredit na kreditu! Koji nema ko da vraća! – Velim, nemam pojma o tome, niti me zanima, i ako me netko pita… – Čuj njega „ako me netko pita“! Svako će da te pita.
– Reći ću da o tome nemam pojma. – A imaš li pojma kolko košta ovaj prijem večeras? Rekao je nezamislivu cifru. U rupijama. Bio je godinama u Indiji pa je računao samo u rupijama. – E, ako država to čini za tebe, onda ti možeš nešto da uradiš i za državu. – Kao na primjer? – Kao na primer, ako te večeras neko pita za Agrokomerc, da si ovde, tačno ovde u ambasadi čuo da nije reč o propasti, o bankrotu, nego smo nategnuli Ruse za neverovatni kredit u dolarima koji nećemo da im vratimo. – Koliko ja znam.... – Ajde, a sad odjednom znaš?! – Mislim, opće je poznato da mi s Rusima ne poslujemo u kešu, nego u robnoj razmjeni. – E, ovaj put su nam baćuške pljunuli keš preko banke na Nizozemskim Antilima. – Zašto baš Nizozemski Antili? – Zato jer zvuči ubedljivo. – O kojoj je sumi riječ? – Milijarda dolara. Okruglo. – A ako mi priđu Rusi? – Ne Rusi. Rus. Jedan. Kolja Kalašnjikov. – To mu je nadimak? Po Kalašnjikovu?
– To mu je prezime. – I što bih njemu trebao reći? – Isto. – Rusu trebam reći da smo za kredit nategnuli Ruse?! – Tačno. Ima da im pregore svi osigurači. Jedni će druge da optužuju, isleđuju i uopšte neće da se sete da smo im dužni iljadu vagona, ne mogu da se setim čega, za dvadesetdevetke. – Tenkove? – Tenkovi su T72, ovo su MiG-ovi 29. – Što se stvarno dogodilo s Agrokomercom? – upitah kao da pitam što se dogodilo s Baby Jane. – Je l’ ti to mene...?! To da će mi svi najprije reći da su plakali na mom filmu, bila je pogrešna Amerova prognoza. Prvi koji mi se oprikučio bio je austrijski kulturni ataše, od čijeg sam kompliciranoga imena i prezimena upamtio jedino „Von“. – Agrokomerc Affäre! – bilo je prvo što je izgovorio kad je čuo odakle dolazim. „Ich weiss nicht was soll es bedeuten...- /Ne znam što bi to trebalo značiti/, bacio sam svoju omiljenu udicu kojom sam u predživotu udvarao obrazovanijim Njemicama. – Kako ne znate što to znači?! Afera Agrokomerc.
O tome piše Wiener Standard. – Ne... – nasmijao sam se kao Trijumfalna vrata. – To je prvi Rilkeov stih u Lorelei. Uvrijedio se i otišao za svojom čašom Martinija dry. I tada se ukazao on, golem kao santa u Sjevernom moru ispred znamenitog ledolomca “Lenjin”. Kalašnjikov je, srećom, bio bez kalašnjikova, jer činio mi se stameno pripit. – Plakao sam na tvoj film – rekao je. Amer je napokon imao pravo. – Plakao sam od ljubavi. Držeći čašu šampanjca koja se u golemoj ruci činila poput maslačka, poveo me u najtamniji i najudaljeniji kut terase.
– U filmu je Zagreb, je li tako? Ljubim Zagreb. Bio sam tamo. Iz Zagreba je Ana, ljubav mog života. Studirala je lijepe umjetnosti u Petrogradu, a ja sam je nadzirao. Ana me je htjela, ali moji nisu htjeli Anu... KGB. Poslao sam ih kvragu, i zato sad nisam ambasador u Washingtonu, nego sam tu, u uvoj... Ako sretneš Anu, a srest ćeš je sigurno, reci joj da je ljubim. Kao što u tvom filmu Petar ljubi Matildu. Otišao je suznog oka, a Amer mi je prišao uplakan. – Jesam imo pravo? A? Jesam imo? Samo sam kimnuo. – Šta si mu reko? – Za onu milijardu. Kako smo se dogovorili.
