Poskoka u nas ima koliko ti duša želi! Bilo ih je i prije, ima ih i
sada, a bit će ih uvik! kaže to Jozo Bekavac zmijar iz
Žeževice, sela u dalmatinskom zaleđu, nedaleko od trase autoceste koja
se od Splita probija prema jugu.
Jozo živi s poskokom. Već 20 godina mijenja svoje zmijske prijatelje
koje drži zatvorene u staroj košnici. Imao je i četiri otrovnice
odjednom, a sada planira uloviti partnericu za najnovijeg ljubimca.
Brine se o njemu, iznosi ga na sunce, lovi mu miševe i "servira" ih
žive.
Zimski san
Aku mu dam krepanog miša, neća ga ni pogledati. Moram ubaciti
živog. U sekundi ga sredi. To mu je onda dosta za misec dana, samo mu
treba davati vodu pripovijeda Jozo.
Na sreću, poskoke ne treba hraniti od studenog do travnja, jer spavaju.
Kad se prošle zime probijala trase autoceste, ovi u prirodi
uznemirili su se.
Probudili su ih, razbili im gnijezda. Spustili su se do Grabovca,
bilo ih je baš koliko oćeš. Sada je proljeće i ponašaju se normlano.
Ima ih oko sela, dođu, gledaju, ali ne diraj ga i neće ti ništa!
poučava nas Jozo.
Zašto voli poskoke, ne zna, ali, priznaje, i sam ih se pomalo
pribojava. Ugrizao ga je jedan za prst na ruci prije deset godina, kada
ih je lovio po Kamešnici.
Umalo koban ugriz
Nemam socijalno, i prvo nisam ni htio ići u doktora. U početku
nije bolilo ništa. Onda mi se mantalo, sve više i više, ruka je
natekla, plave su žile iskočile na vratu. Dehidrirao sam, odvezli su me
u Split i tamo sam, četiri sata nakon ugriza, dobio serum. Bilo
mi je tad 50 godina, jak sam, bivši boksač, nikakvih problema nije bilo
- kaže Jozo koji je od tada oprezniji.
DALMATINSKO ZALEĐE Zmije se iz krša spustile do sela
