25. priča: Dubravka Karan: Chat

- haj, petre, od danas sam na facebooku

- Super…

- smijem stavit tebe, ko svog frenda?

- Naravno, kad jesam.

- al mi se još zapravo nismo upoznali 

- Fizički nismo, ali već znamo jedno o drugom više nego o bilo kojem od svojih prijatelja, što znači da sam ti najbolji prijatelj.

- priznajem  što jest, jest :-*



-  kuc kuc petre

- Bok, Ema! Što ima?

- aaa, frka, pakiram se

- Na more?

- aaaah, da 

- Trebala bi se veseliti.

- ma ti nikak ne kužiš da mi je ful grozno ić sa starcima

- Još si premlada da ideš sama.

- imam već 17! samo 9 manje od tebe

- Kad putuješ?

- joj, ujutro rano  koma, mrzim rano ustajat

- Ali svakako je ugodnije putovati ujutro nego po vrućini.

- iš, iš, fakat ko da slušam starce

- Opet u Iku?

- opet 

- Daj, razvedri se, ideš na odmor. Sretan put i dobro se provedi!

- moš mislit 


-  kuc kuc

- Hej, Ema! Kako se provodiš na praznicima?

- ne kak sam zamišljala 

- Naravno, kad si zamišljala spavanje do podne, pa uređivanje… Vidim kako zabacuješ dugu plavu kosu, hodajući plažom u izazovnom žutom bikiniju, praveći se da ne primjećuješ zadivljene poglede preplanulih mišićavih komada… Potom tulum do zore…

-     čitaš me ko otvorenu knjigu ;-)

- I, kako je?

- uglavnom smo na plaži. malo sam izgorila 

- Ha, htjela si boju odmah prvi dan?

- …pa su me starci danas odvukli u pazin  zamisli petre morala sam se spustiti nekom poučnom stazom skroz u jamu, pješke 

- Skroz do Pazinčice?

- jes! nisam im priznala al jama je famozna  vau!!!!  zakon!  čak sam zapamtila onu ful smiješnu legendu o njenom nastanku 

- Zašto smiješnu? Kažu da se gotovo svaka legenda temelji na nečem istinitom.

- pliz, poštedi me

- Misliš da nisu postojali divovi?

- ma daj… siher nisu al neću se prepirat. mrtva sam umorna. spavamo u pazinu, a sutra ćemo u motovun  ak ti se više ne javim znaj da sam umrla od dosade. book!


- Jesi živa?

- sam se ti rugaj

- Imam osjećaj da mi želiš nešto priznati.

- ???? si vidovit?

- Mhm… možda…

- koja tajnovitost :-p

- Čeeekam.

- ajd dobro! zapravo da… mislila sam kak će mi bit ful dosadno, a u stvari je to kul gradić. uokolo vinogradi i šume… opće nisam mislila da je istra tak zelena… ko da nije uz more i zamisli, nijednom se nisam posvadila sa starcima, svi smo bili raspoloženi i puni… hm

- pozitivne energije, ha?

- mhm… da ???? otkud znaš

- Neki znanstvenici tvrde da se kod Motovuna križaju zemljini energetski meridijani, tzv. Zmajeve brazde. Oni prenose pozitivnu Zemljinu energiju, a tamo gdje se sijeku, kao u Motovunu, ljudi se osjećaju relaksirano, imaju bolju koncentraciju, kreativniji su, tolerantniji…

- Isusek… ma baljezgaš :-D

- Siguran sam da si i sama to osjetila, samo ne želiš priznati.

- booook! 


-  kuc kuc sutra se vraćam u KT 

- Kao da ti je žao?

-  Istra je super :’-( i društvo 

- Opa, vjetar je promijenio smjer?

- booook!


- Hej, Ema, škola je počela. Došla si u ZG?

- koma… I-P bljak… :-6 :-6 fuj

- Tek je počela, ne može odmah biti tako strašno.

- ajd dobro bar ponovo vidim školske frendove 

- Eto vidiš.

- joooj ti baš u svemu moraš nać nešt dobro. baaaj! 


-  kuc kuc

- Hej, što ima?

- jutros je padala kiša  i zamisli: pred školom, pred svom onom škvadrom sam se posklizla i tresla kolko sam duga i široka. ajmeee bruke!

- Nadam se da se nisi ozlijedila.

- nisam. sam me bilo užasno sram i zmazala sam se ko svinja


- kuc kuc petre

- Što ima?

- Uuuh… u bedu sam. skoro sam stradala. naaaajstvarnije!!!! = (:-o)

- ????????

- išla sam stazom uz rub ceste. bila je gužva. odjednom se baba posklizla, gurnula me i pala sam na tračnice, baš pred tramvaj!

- Zezaš me! A nije 1. april.

- da bar

- Tramvaj je stajao?

- da bar, šajbao je punom parom = (:-o)

- I????

- nije mi jasno što se dogodilo nit je to znao objasnit iko od prolaznika… ko da me nešt podiglo s tračnica tren prije neg je prošo tramvaj

- Bila si u nesvijesti ili što?

- nisam, cijelo vrijeme sam bila pri svijesti

- Onda te spasio tvoj anđeo čuvar!

- ma daj, anđeli ne postoje

- Ne vjeruješ u anđele?

- ne vjerujem u ništ što ne moš dokazat. već sam ti rekla da sam ateist ‘

- Pa kako to onda objašnjavaš?

- ne znam možda sam se ipak na trenutak onesvijestila pa me neko od prolaznika prebacio na nogostup

- Ali rekla si da nitko od njih ne zna objasniti.

- jesam al ne može bit drugo. Lik je jednostavno nastavio dalje svojim poslom :-&

- Pa, bolje si je tako objasniti stvari… to je ipak nešto opipljivo, ha? Nešto što možeš dokazati?

- joooj, pa još sam ful zbunjena al sigurno se može lako objasniti. e, sory, moram bježat s kompa – večera  bok


- kuc kuc 

- Bok! Nadam se da danas nisi imala nikakav bliski susret s tramvajem ili nečim sličnim. I da si našla objašnjenje za jučer.

- jok, mozgam, al nemam objašnjenja. osim da sam se onesvijestila i za to vrijeme me neko od prolaznika spasio i otišo

- A ja sam pomislio da ćeš priznati da ima nešto… neka viša sila.

- ma daj ti i tvoje više sile. moro bi mi dat vraški dobar dokaz da u tak nešt povjerujem

- Baš si jako… veliki nevjernik.

- priznajem.

- Paaa… možda bih ti i mogao dokazati.

- ajd, ajd me napokon uvjeri

- Bojim se da ću te tad izgubiti…

- pliz, uvjeri me!

- Ti si nevjerni Tomo.

- dokaaaaži!

- Pokušat ću. No, morala bi doći do mene.

- što, napokon ćemo se upoznati? :-9

- Evo ti moja adresa: Petar Franić, Ulica orhideja 17, Zagreb.

- kak da te nađem? ima li u tvojoj zgradi mnogo stanova?

- Nema, to je obiteljska kuća, siva katnica, lako ćeš je pronaći.

- sigurno ne mogu fulat?

- Ne.

- ok, dođem poslije škole

- Pozvoni na vrata, otvorit će ti moja mama.

- a zašt mi ne bi ti otvorio?

- Moja soba je u potkrovlju, a mama je uglavnom u prizemlju, pa stigne do vrata prije mene.

- daj mi broj mobitela, nazovem kad stignem, pa mi ti otvoriš

- Mobitel mi ne radi… A ionako bih volio da se upoznaš s njom.

- ajd dobro… al da znaš, bit će mi neugodno

- Neka ti ne bude. Bez brige, dobra je, neće ti odgristi nos. I… molim te, reci joj da sam dobro.

- pa… valjda to i sama zna

- Nekako… čini se da ne vjeruje u to.

- fakat stalno visiš na kompu pa misli da si prolupo, jelda? ;-) ajd ok vidimo se sutra  baaaj! jedva čekam da se upoznamo 




Ema je s lakoćom pronašla Ulicu orhideja i sivu katnicu na broju 17. Ogledavala se, ne bi li ugledala Petra. Vidjela je njegovu sliku, a i toliko je o njemu znala, da je bila sigurna da bi ga odmah prepoznala. Napokon se odluči i pozvoni. Začuje korake i ženski glas upita:

- Tko je?

- Ema. Trebam Petra.

S druge strane vrata je utihnulo. Nije se čuo baš nikakav zvuk, kao da tamo više nikoga nema. Ema se taman upitala da li da opet pozvoni ili ode, kad začuje otključavanje vrata i na njima se pojavi sredovječna žena.

- Dobar dan! Ja sam Ema! Ne znam da li vam je Petar govorio o meni… ja sam njegova prijateljica s Interneta. Četamo, ovaj… dopisujemo se već godinu dana.

- Godinu dana???

- Da, punu godinu… - zbunjeno potvrdi Ema, pitajući se zašto je to toliko čudno.

- Mora da je to zabuna… Nemoguće je da se radi o mom Petru…

- Zašto? Pa, on sam mi je jučer dao ovu adresu… da ga posjetim…

- Jučer?? Moj sin… Petar…??

- Petar Franić, je l’ tako? – nesigurno upita Ema.

- Petar Franić, da… Samo… moj Petar je… poginuo… prije šest mjeseci, iznenada… i od tada živim sasvim sama.

- Ali… ali… kako je onda i dalje četao sa mnom? – Grozničavo je razmišljala, ali nije nalazila logično objašnjenje. - Možda…možda ste nekom dali njegov kompjutor, pa…

- Ne, sve su njegove stvari u njegovoj sobi… baš kao i onog dana kad je stradao… a ja… teško mi je ulaziti tamo…