Ja tamo kad ono međutim

Mnogo sam puta u kolima prolazio tuda, međutim tek nedavno sam pokraj ceste primijetio velikim slovima na beton napisan grafit koji me odmah oduševio, a zatim pobudio u meni i zavist, osjećaj koji mi inače nije svojstven, a ako se i javi, vrlo je neznatan i nema nikakav utjecaj na moje druge osjećaje.

„JA TAMO KAD ONO MEĐUTIM. Zar to nije genijalno“ – rekao sam prijatelju citirajući mu taj grafit. „Odatle sve može početi i time sve može završiti“ – rekao sam mu. „Važna je svaka riječ u njemu.“

“To je naškrabao neki narkić, netko iz ludare ili za ludaru”, rekao je moj prijatelj i odmahnuo rukom.

“Možda”, rekao sam, “ali to ga, stari moj, ne lišava genijalnosti”, odgovorio sam mu i odmah dodao: “Svi smo mi u ludari i svi smo mi na nečemu.”

“Jesmo, svi smo svoji na svome”, odgovorio mi je. “Meni je najbolje kad sam na Lidiji.”

“Lidija je tvoja žena”, rekao sam, “to je valjda normalno.”

“Lidija se zove i moja ljubavnica”, nasmijao se gledajući me nekako sažaljivo. “To je vrlo zgodno, znaš”, dodao je, “tako se nikad ne zabunim, ni trijezan ni pijan, ni budan ni u snu.”

“To je savršeno u vezi s grafitom koji sam ti spomenuo. Divim se i zavidim onome tko je to napisao”, nastavio sam. „Volio bih da sam ja taj. ‘Zavist je neka vrsta pohvale’, rekao je John Gay.“

“Baš me briga što je neki peder rekao”, odgovorio mi je on prezrivo.

“Taj John nije bio gej, to mu je prezime. Napisao je Prosjačku operu”.

“Prosjačku operu napisao je Brecht, dragi moj”, odgovorio mi je prijatelj lupnuvši me po glavi.

Nisam se htio nadmudrivati s njim. “Vidiš”, nastavio sam, “svaka riječ u tom za tebe besmislenom grafitu, duboko je značajna. Naprimjer, onaj ja. Jesi li se, reci, ikad zapitao: Tko sam ja?”

“Znam ja tko si ti”, odgovorio mi je.

„Nisi razumio“, rekao sam mu. “Ako te pitam: Tko si ti?, ti moraš reći: Pitaj tko sam ja.”

“Dobro, pitaj”, rekao je on pomirljivo.

“Neću”, rekao sam, “nije potrebno. Mislim da si shvatio koliko je važan onaj “ja”. Taj “ja” stoji na obje strane pitanja, a samo s jedne strane odgovara na to pitanje.

“Na koju ćemo mi sada stranu, reci”, odgovorio mi je.

“Tamo”, rekao sam mu i neodređeno pokazao rukom.

“Tamo?” pogledao me upitnim pogledom.

“Vidiš, stari, sada smo došli do druge važne riječi onog grafita: tamo.”

“Idemo li tamo ili tamo”, upitao me i pokazao prema kafiću na uglu ulice i zatim prema drugom na suprotnoj strani.

“O tome se i radi”, odgovorio sam mu. Kad dođeš tamo, nikad nisi siguran da je to ono kamo si htio doći i opet kreneš tamo kamo želiš doći i kad dođeš tamo, vidiš da to nije tamo i kreneš dalje, baš kao što i ja sada krećem na ono kad.

“Nemoj me tucati u mozak”, rekao mi je prijatelj zlovoljno. “To je upitni veznik i što još ima u tome?”

“Ima”, odgovorio sam, “ima: vrijeme, uvjet, pogodba, uzrok…”

“Dobro”, rekao je. “Večeras imam dovoljno vremena. Lidiji broj 1, svojoj ženi, rekao sam da moram na službeno putovanje, a Lidiji broj 2 da večeras ne mogu doći zato što mi punica slavi rođendan. Slušat ću dakle tvoje proseravanje pod uvjetom da, kad je već tako kako jest, kad s tim svršiš, pođeš sa mnom do Lidije broj 2.”

“Nije to tako jednostavno, stari”, rekao sam mu. “Ako si zapamtio onaj grafit, primijetio si da ono “kad” nije samo nego je u paru s “ono”. Pisac je napisao: “kad ono”. To označava neočekivane posljedice ili nešto iznenađujuće. Recimo: očekuješ da ćeš dobiti sina, kad ono dobiješ kćer. Ili, očekuješ kćer, a dobiješ blizance, ili pak ne očekuješ ništa, a dobiješ ono”, rekao sam mu.

“Ja ne očekujem ništa”, odgovorio mi je i prošao kroz crveno.

“Dobro smo prošli”, rekao sam mu.

“Jesmo”, odgovorio je i nasmijao se, kad ono eto policajca. Moj je prijatelj počeo nešto petljati: ‘Znate, ja…’

Policajac je rekao: “Stanite tamo i pokažite mi…”

Međutim, ja sam poznavao tog policajca. Bio je to moj susjed, školski drug moje žene broj 2. I mojoj ženi broj 1 školski drug je također bio policajac, međutim, ovaj nije taj. Ovaj me prepoznao.

“Pazite drugi put”, rekao je držeći u ruci ono što nazivaju reketom za stolni tenis ili badminton na livadi namijenjenoj radu za opće dobro.

“Što bih ja bez tebe, stari”, rekao mi je moj prijatelj i dao gas.

“Shvaćaš li sada važnost onog najvažnijeg u onom grafitu?”, upitao sam ga.

“Čega?”, upitao je mene on.

“Onog “međutim”. U njemu je vrag, dragi moj”, rekao sam.

“Idemo li tamo ili ne idemo?”, rekao je.

“Kamo tamo?”, upitao sam ga.

“Tvojoj ženi na piće.”

“Možemo, međutim… Zar nisi rekao da idemo Lidiji 2?”

“Jesam. Idemo!”

Imao je ključ. Ušli smo, međutim, bila je u postelji s našim zajedničkim prijateljem. Moj ga je prijatelj uhvatio za bradu, ugurao mu ključ Lidijina stana u usta i njoj rekao: ‘Kurvo!’.

“Ja to jesam i ja to znam, međutim ti ne znaš što si”, odgovorila mu je ona i otkrila mu svoju golu kruškastu stražnjicu.

Pošli smo u najbliži diskač. Vladala je velika gužva. DJ je puštao zaglušnu tehno-muziku a zatim neku tišu laganu stvar za zaljubljene. Pogledao sam prema plesačima, kad ono… ugledao sam Lidiju broj 1, njegovu ženu, kako pleše s nekim Afroamerikancem.

“Znaš, onaj je grafit zaista sjajan”, rekao mi je kad smo izišli. “Trebalo bi ga ispisati na svim graničnim prijelazima”.

Luko Paljetak ubraja se u red najvažnijih suvremenih hrvatskih pisaca, kao pjesnik, kao pripovjedač, kao prevodilac, kao esejist i kritičar. Više puta je nagrađivan za svoje priče. Na njega bi se mogle odnositi riječi Itala Calvina koji je pisao: kao što u poeziji rime skandiraju ritam, tako u prozi postoje događaji koji se međusobno rimuju.