Ništa više nije ka prije – rekao je djed i pokazao prema zaraslom polju iza kuće.
– Mladi biže od sela. Kad bi neko tija radit, ovde bi moga živit ka car.
Čovjek ćelave glave i zdepastog tijela ozbiljno je kimao.
– Ja, genau. Ne bojim se ja posla, kod nas u Njemačkoj nema zabušavanja.
Djedu su se raširile oči, kao svakog puta kad bi nanjušio novac.
– A vi nam od gori stižete?
– Vratija sam se, nisam moga više izdržat.
Čovjek se isprsio, raširio svoje debele noge i stavio ruke na bokove. Podsjećao me je na kauboje iz djedovih omiljenih filmova.
– Aaaaa, šta mi je to drago čut! Svi odlaze, a vi se vraćate. Baš lipo – govorio je djed.
Čovjekove usne raširile su se u osmijeh.
– Ja klar, nema do domaje. Nego, recite mi, iz koje je godine kuća? – upitao je i približio se ispucaloj fasadi, što mu je po mom mišljenju bilo glupo, jer je dobro izgledala jedino s pristojne udaljenosti. Djed ga je užurbano pratio. Čovjekovo čelo nabralo se dok je promatrao trošnu kuću, slično kao što se nabrala boja zidova pod utjecajem vlage.
– Kuća je stara, to je istina, ali kamen je kamen, a temelji su temelji. Vidit ćeš, prijatelju (mogu li te tako zvat?), samo ti ostaje kozmetika – govorio je djed. Istim tonom obraćao se kupcima na pazaru kojima je prodavao voće i povrće.
Jednom sam uzeo jabuku s hrpe za prodaju, a djedovo inače rumeno lice naglo je problijedjelo.
– Di si to naša? – upitao me je, a ja sam mu pokazao.
– Nemoj te, sine, te su za druge. Ove vamo su za naše – rekao je i pokazao na veliku kutiju jabuka u kutu. Bile su male i smežurane, a neke od njih bile su posute smeđim pjegama.
– Ali ove su ružne – pobunio sam se. Djed je odmahnuo glavom.
– Te su najlipše.
Mislim da je djed tu logiku primjenjivao i na staru kuću, jer ne znam koja kozmetika ju je mogla spasiti. Tu odavno nitko nije živio – djed je sagradio novu kuću, trokatnicu: na jednom katu živjeli su on i baka, na drugom stric, a na trećem moj tata, mama i ja.
– Ovo triba ili prodat ili sravnit sa zemljom. Ovako samo propada – rekao je moj otac jedne večeri, a djed se složio, kao što se uvijek slagao sa svojim najstarijim sinom. I tako smo završili ovdje.
– A koliko tražite? – pitao je debeljuco. Djed je odmahnuo rukom kao da tjera muhu.
– Inače dvadeset, al za tebe nek bude osamnaest. Na inkanat ću otić, al šta ću, kad si mi simpatičan.
Debeljuco nije izgledao tako uvjereno.
– Puno je cijenite za ovakvo stanje – rekao je. – Morat ću u nju puno i uložit.
Djed je slegnuo ramenima.
– Teška su vrimena sinko, sve ja to razumim. Reci ti meni koliko si ti spreman platit pa ćemo se nekako dogovorit.
– Ja za kuću u ovakvom stanju ne bi da više od dvanaest – rekao je.
Djed je učinio fintu da se rukom hvata za srce.
– Tugo i nesrićo, zar tako malo cijeniš svoju djedovinu – naricao je.
Čovjek se opet promeškoljio.
– Ma nisam ja ništa loše mislija, samo kažem, veliki su to novci... – započeo je.
Djed ga je prekinuo.
– Odakle si ono reka da su tvoji?
– A oni su bili tu doli, nema ni deset minuti autom – rekao je debeli. – Al to je sve propalo zbog rata...
Djed je počeo mahati kažiprstom.
– Zna sam ja odma da si naš čovik, čim sam te vidija – hvalio ga je. – A nisam te pita, imaš li ti familiju?
– Imam, jašta, sina i malu. Sin je u osnovnu, a mala u srednju.
– Ooo, baš lipo, neka, volim ja to čut. Danas se više niko neće ženit ni rađat dicu. Ma samo zbog toga ću ti spustit na sedamnaest, eto, pa nosi – rekao je djed i dignuo ruke, kao da se predaje.
Nisam shvaćao gdje, a ni kako bi debeljko trebao nositi kuću, ali nisam se miješao u djedove poslove.
– Je l’ ovo vaš unuk? – upitao je, gledajući me.
Djed me je čvrsto uhvatio za ramena. – Je, ovo ti je moje sunce, moj prvi unuk, a bogami kako su ove nesriće od mojih sinova krenile, ostat će i jedini.
– Sritan je šta ima dida koji vodi računa o njemu – rekao je debeljko i nasmiješio se, a ja sam se namrštio. Djed me je prekorio pogledom.
– A o kome ćeš vodit računa ako nećeš o rodu svome – rekao je i potapšao me po ramenu, a ja sam zakolutao očima.
– Nego, oćemo mi zaključit ovu našu priču? Šta kažeš da bude petnaest i mirna Bosna? Bolju cijenu nećeš dobit – rekao je djed. Debeljko je stisnuo usne.
– Skužaj stvarno, al to mi je i dalje puno. Žena će me ubit ako potrošim tolike novce – rekao je. – Tek smo se vratili, još nismo stali na svoje noge, ako me razumiš.
Izgledao je kao da mu je neugodno. Odsjaj sunca sa zlatnog križa na njegovim prsima me zaslijepio. Zaškiljio sam i protrljao oči. Djed je uzdahnuo.
– A dobro, prijatelju, sve ja razumim. Ja sam ponudija šta sam moga. Moram i na svoju dicu mislit – rekao je. – Izgleda da ću ipak morat Jovanovićima prodat. Nije mi to drago, al nema druge.
Debeli se namrštio. – Nisam zna da ima još interesanata.
Djed je stao užurbano kimati glavom. – Ima, ima, kako da ne. Još su mi nudili i bolju cijenu, al’ da ti otvoreno kažem (vidim da si naš čovik, pa zato ovako pričam, bez ustručavanja), ja više volim prodat nekom našemu, pa makar izgubija pare, eto – rekao je djed i opet raširio ruke.
– Dida, ko su Jovanovići? – upitao sam, zbunjen.
Djed me pogledao s upozorenjem u očima. – Ma znaš Dušana, neki dan smo pričali sa njim, ima četvero dice, a žena mu je noseća, ovolika je – govorio je i u zraku crtao veliki trbuh.
Namrštio sam se. Nisam znao nikakvog Dušana, ali sam zaključio da mi je bolje da šutim.
Debeli je zastao i stisnuo oči. – To je onda... – počeo je brojati na prste. – Petero dice.
Malo se oznojio dok je izbrojao.
– Ma kakvi petero, šestero, nosi blizance – rekao je djed.
Čovjek je progutao knedlu.
– Pa šta će svi oni u trosobnoj kući? – upitao je.
Djed je slegnuo ramenima. – A oni su ti takvi, ništa njima ne smeta, samo da su blizu moru – rekao je. – Nisu oni ka ti i ja.
Znoj je orosio debeljkovo čelo.
– Nije mi to drago čut, prijatelju, da ti otvoreno kažem – rekao je.
Djed je zasjao na ovo “prijatelju”.
– Nevolja ne bira. Ne bi ja ni prodava da ne moram, al takva je situacija, tribam dicu osigurat dok sam još na ovome svitu. Znam da me ti razumiš – govorio je djed, a čovjek je kimao glavom. Onda je prestao kimati, pogladio se po ćelavoj glavi i duboko uzdahnuo.
– Ma kvragu sve. Kupit ću je, pa makar spava na kauču misec dana. Jesam li ja glava kuće ili nisam? – rekao je debeljko i nervozno se nasmijao.
Djed se osmjehnuo od uha do uha.
– Tako je, to je pravi čovik – rekao je i udario ga po plećima. – Nećeš požalit, prijatelju. Nemaš pojma kako mi je drago, neka sam pare izgubija, al mi je duša na mistu – podmazivao ga je djed.
Nakon što su se rukovali, debeljko je otišao, a djed je gledao za njim i žvakao vlat travke koju je ubrao na putu.
– To ti je, tiću moj – rekao je djed i pljunuo na pod – naš čovik.
Nasmijao se i zavrtio glavom.
– Ajmo doma – rekao je. I otišli smo.