Živci

A onda mu je sinulo.

Otvorio je vrata i ušao. Za pultom je stajao čovjek srednjeg rasta, srednjih godina, u nekom neodređenom radnom odijelu. Spustio je na pult knjigu koju je do tada držao u rukama, pažljivo je stavio listić na mjesto gdje je prestao čitati, sklopio knjigu, sklonio je ustranu, sumnjičavo ga pogledao i, podignuvši malo obrve, bezbojno ga zapitao:

– Kako vam možemo pomoći?

– Ovo je Ured za izgubljene i nađene stvari? – upitao ga je On bacivši pogled na police iza Službenikovih leđa.

Bilo je tu mnoštvo starih i novih kišobrana, raznobojnih kapa i šešira, kaputa i kišnih ogrtača, različitih vrsta cipela, muških i ženskih, desetak mobitela, nekoliko aktovki. Činilo mu se da vidi i dva staklena terarija, jedan s velikim kosmatim paukom i jedan s omanjim pitonom, dva kalašnjikova i jednu snajpersku pušku. Uza zid su stajala dva bicikla, jedan s probušenim gumama i jedan bez. U vitrini na pultu bilo je nekoliko satova, naočala i jedno umjetno zubalo sa zlatnim zubom.

– Jest. Ovo je Ured za izgubljene i nađene stvari – rekao mu je Službenik. – Što ste izgubili?

– Živce – rekao mu je On.

– Nije nam nitko donio nikakve živce – odgovorio mu je Službenik, uzeo notes, stavio naočale, dohvatio grafitnu olovku i rekao:

– Živce ste izgubili.

– Da, živce – odgovorio mu je On smireno.

„Živce“, zapisao je Službenik.

– Za slučaj da ih netko nađe, potrebno je znati kakvi su to živci – rekao je. – Molim vas, opišite ih. – Jesu li to vaši živci – dodao je.

– Jesu, moji su – odgovorio mu je On. – Nisam ih do sada nikad izgubio. Nikad.

– To se događa – rekao je Službenik.

– Kakvi su to živci? – nastavio je i prevrnuo list notesa gledajući ga pozorno s visoko podignutom olovkom.

– To su vrlo tanki živci, kao paučina, osjetljivi, isprepleteni s nekoliko debljih, vrlo izdržljivih, gotovo oguglalih na sve, fleksibilni živci, nježni, kao na čembalu.

„Kao na čembalu“, zapisao je Službenik.

– Takvi teško pucaju – rekao je. – Oni deblji, međutim, često puknu, često – rekao je. – To je paradoks – dodao je.

– Da – rekao je on.

– Samo prividno – rekao je Službenik.

– Izgubio sam i jedne i druge – rekao je On, raširio ruke i odmah ih brzo spustio niz tijelo.

– To se događa – rekao je Službenik i kao da se nasmiješio. – Znate li gdje ste ih izgubili? – upitao ga je. – U kući ili vani? – dodao je.

– Ne znam – odgovorio mu je On.

– Na radnom mjestu? – upitao ga je Službenik.

– Ne znam, možda – odgovorio mu je On.

– Kod kuće?

– Možda. Ne znam. Znam samo da sam ih izgubio.

– Razumijem – rekao je Službenik. – Imate li kućnu pomoćnicu? dodao je.

– Nemam.

– Šteta.

– Kako to mislite? – upitao ga je On.

– Da je imate, ona bi vam ih našla – rekao je Službenik.

– Ne, ne, nisam ih izgubio u kući – rekao je On. – Izgubio sam kuću, ali to je druga stvar.

„Druga stvar“, zapisao je Službenik.

– A na radnom mjestu? – upitao ga je.

– Ne, ne, tu svi gube živce. Osim toga, da su ih i našli ne bi mi ih vratili. Bacili bi ih kroz prozor, na ulicu, bilo gdje. Zato sam i pomislio da ih je netko našao i donio ih k vama – rekao je On.

– Nadajmo se da hoće. Navratite za koji dan – dodao je Službenik, zaklopio notes, odložio ga na pult zajedno s olovkom, otvorio knjigu na mjestu označenom papirićem i nastavio čitati.

– Nadajmo se – rekao je On i pošao prema vratima.

– Čemu? – upitala ga je Plavuša ušavši u Ured.

– Što ste vi izgubili? – upitao ju je Službenik, sklopio knjigu i uzeo notes.

– Muža – odgovorila mu je Plavuša.

„Muža“, zapisao je Službenik.

– Jeste li ga našli? – upitao ju je On.

– Jesam, s drugom – rekla je Plavuša – ali nisam zato došla.

– Izgubila sam…

– Što? – upitao ju je On.

– Što? – upitao ju je Službenik i u notes zapisao „s drugom“.

– Izgubila sam sebe – rekla je Plavuša.

– To je najlakše izgubiti – rekao joj je On.

„Sebe“ zapisao je Službenik.

– Nije to tako strašno – rekla je Plavuša, slegnula ramenima i zatim nastavila: – Neki dan nazvala me prijateljica i sva uzbuđena rekla mi: „Izgubila sam nevinost.“

„Nevinost“, zapisao je Službenik.

– To se danas teško nalazi – rekao je On.

– To vi kažete – rekao je Službenik oštro, okrenuo se i oborio urnu s police. Bijeli prah prosuo se po pultu i podu. Plavuša je ovlažila kažiprst i umočila ga u nj. – Koka! – uzviknula je, sagnula glavu i počela ga šmrkati.

– To se događa – rekao je Službenik bezbrižno.

– Mislio sam da je to prah nekog pokojnika – rekao je On.

– Bit će – rekao je Službenik i notesom počeo vraćati prah u urnu i zatim je vratio na policu.

Plavuša je još jednom oblizala prst i rekla: – Javite mi ako me tko nađe. A i ja ću se potražiti – dodala je.

– Ja ću vam u tome pomoći – rekao je On i pošao za njom prema vratima.

– Jese li i vi izgubili sebe – upitala ga je.

– Nisam. Ja sam izgubio živce – rekao joj je.

– Savršeno – rekla je Plavuša i sudarila se s nekim plećatim čovjekom u skupom metalnocrnom odijelu.

– Majmune – rekla je Plavuša.

– Začepi – rekao je Plećati i pojurio prema pultu.

– Kako vam možemo pomoći? – rekao je Službenik i zapisao „majmune“.

– Makni se, seronjo – rekao mu je Plećati, preskočio pult, uzeo urnu i izjurio iz Ureda.

– Izgubit ću se neko vrijeme – rekao je Službenik, zaklopio notes, stavio ga na knjigu, izišao iz Ureda, zaključao vrata, spustio metalnu roletu, učvrstio je lokotom i izgubio se između prolaznika.

O autoru