"Je, lipi su nam ovi turisti. Dođu kupe šaku trišanja za jedan euro, ka skupo im je dat sedam eura kod nas. I pitam ja njega, iz Australije je, koliko košta to kod njega, a on meni 48. Ne znam jesam li ga ja dobro razumia, pa pitam pošto mu smokva, a on meni jedna 14 dolara, al da su njegove veće. Ne znam jel me zeza ili ne, al mi je i svejedno. Ja znam da nabavim trišnju kako di za 4-5 eura a prodan je za sedam. I to ako. Nekad smo preživljavali na kunu zarade u odnosu na nabavu danas na euro. Isto, kad znaš koliko je sve poskupilo samo kupaca je manje. Ovih naših, pa je zato i svake godine po koji štand manje, je manje". Prodavač sa zadarske tržnice je rezigniran, nesretan. Proklinje low cost aviokompanije. Kaže da koliko plate avionsku kartu u predsezoni i apartman po 30-ak eura(?!), toliko i misle potrošiti. Ostavljamo ga u brigama, ali i u nadi da će mu špica pokriti rupe.
- Onda ipak nije toliki problem svima platiti 8 eura trišnje, al nema trišanja onda… Meni Australci koji tad dođu plate što im ponudim. I Amerikanci, posebno Englezi. Nijemca ne volim, čeka svaki cent, a našem smanjim dam mu trišnje i za 3-4 eura. Purgeru neću on gori ima veću plaću nego mi doli. Daj da ti izrižem fetu breskve, probaj pa ćeš vidit da je prava - kaže Večernjakovom novinaru drugi. I stvarno lipa je, domaća.
- Evo kil breskve ti je 4 eura - kaže mi i nasmije se na moj komentar: Pa šta ti ja ličim na purgera? Nema zamjerke, on nema svoju robu, zarađuje euro dva prodajom robe iz nabave. Malo dalje na drugom štandu je jutros isto pusto. Marelice lipo mirišu, i lipo je njih vidit, ali cijenu od 4-6 eura baš i ne.
- Znaš šta nas je još zeznulo. To što su trgovački lanci direkt uz autobusni kolodvor. Sad je najviše mladih turista. Oni ni taksi ne plate iz zrače luke nego dođu busom. Znaju oni da ima ovdje ljudi koji ih izvaraju i naplate 100 eura za vožnju 5-6 kilometara, pa neće nego busom. A kod kolodvora dućan i breskve, dinje, četruni i ostalo voće i u po cijene nego u nas. Baš oni znaju da nije domaće i baš ih briga… Žalopojke s pijace su dio dalmatinskog kolora.
Al ne žale se svi. Pogotovo oni koji prodaju svoju robu.
POVEZANI ČLANCI:
- Nemam puno na štandu al prodam sve. Što ne prodam poidemo mi doma. Evo kukumar mi je 3 eura, paprike 4, pomidor 2, onaj iz nabave prodaje za 4. Blitva je 3 eura, tikvice isto 3… Aj kupi nešto vi novinari sigurno imate dobre plaće…
Iđemo dalje. Jagode su 6-7 eura, ali kupuju se mjerice po 60 deka za 3 eura. Ima i maslinovog ulja, sira, svega, samo kupaca ne, barem ne dovoljno. Kažu mi da nisam falija uru da je do špice uvik ovako. Na ribarinici je ljudi još manje. Lipa zadarska ribarnica. Lipo miriše, po friškini. Škampe izgledaju fenomenalno, još su žive. Kako me gleda…Cijena? Prava sitnica 30 eura. Mol je pravi. Lip. Onaj s parangala se ne da uvatit ispod 12-13 eura, onaj drugi pada u vrićicu s deset. Onom ko ima.
- Ima ljudi koji kupe. Restoranima, a oni, zarađuju najviše prodamo kad oni ne mogu do ribe kod svojih dobavljača. Al da se možemo od toga obogatit i teško. Zapravo, da bi preživili uz ovo čistimo apartmane u špici sezone i iznajmljujemo ono di živimo - kaže nam prodavačica i zaključi: - Nije sve tako crno. Ljudi će nam zbog poskupljenja biti lipši i mršaviji jer prije su mogli uzeti kil dva sad po po kile. I ribe i onog što spremi uz to. Prije bi kil mahuna moga dobit za dva tri eura sad duplo. Pa ko može poist kil mahuna. E sad od svega što si čuja oduzmi pola kukanja i znat ćeš kako je zapravo…
Odlazimo sa zadarske pijace. Nitko ne viče za nama, ne povlači nas za ruku, kao u drugim gradovima na Mediteranu. Toga ovdje nema. I dobro da nema. Al nema ni popusta. Zapravo, jeste li ikad na nekoj našoj pijaci ili ribarnici vidjeli natpis 'akcija'? Ma nije valjda da ribu koju ne prodaju vrate u more?
GALERIJA U Imotskom otkriven spomenik gastarbajterima
Gulite turista na sve moguće načine.Nemate granice.Na sreću ima supamarket.