– Ali, mačkice, koke, čekaj, još samo dvi riči! E, nemoj mi zatvorit, pa nisan to, na kraju, zaslužija... Koke... Nogu mi pritiskaš ovin vratima... Aj samo pet minuti porazgovarajmo, znan da si sama doma. Ja bi tebi život da, a ti meni ni kvarat od ure!
Stvarno san jadan. Ja san jadnik. Treći put ove sedmice, nije ni čudo šta joj se gadin. Evo u očima joj vidin da me se sad i boji. Ma ne boj se... to san ja, oni isti tvoj Dama, ej... Ne mogu je ostavit na miru. Ne mogu živit bez nje. Oduvik san bija lud za ženskima. Ono, kad se zaljubin, nema toga boga – cili san romantičan. Mene nije sram. Kupujen ruže, napravin večeru: šterike, vino, sve to. Volin ja to, ka lipo je. Pišen in pisme. Cili san fin. Mislin, takvi san muškarac. Zapravo, ne za fintu.
Luzer. Eto šta san. Svaka me poslin par miseci ostavi. A sve su mi bile drage. Ali sa Nives je posebna priča. Ona je ona prava. Otvori mi, Nives, otvori mi. Zašto si mi zalipila ta vrata u nos?! – Niveska, razumija san, iden sad ča, ali zapanti: mene nije briga ako si se oladila, meni je važno da znaš da te ja volin i da ću te čekat zauvik...
– Nemoj me čekat, pliz, samo više otkači, čoviče! – eno je viče iznutra – zvat ću policiju, Dama, majke mi... – Jubavi!
– Crkni, manijače, neću s tobon više na lipe. Dabogda krepa ako me ne pustiš na miru!
– Dobro je, dobro je... Evo, sad me vidiš zadnji put...
– Ne vidin te, na sriću.
– Nives, ja ću se ubit. Znan da te nije briga, ali ja sad idem i gotovo... Nives?
Ne javlja se. Ne voli me. Nives me ne voli. Boli me želudac. Boli – mrzi me. Susida je otvorila vrata, provirila na hodnik i brzo se povukla.
Guštajte, svi guštajte i smijte mi se iza tih vrata. Redikul san zato šta se usudin volit, ja se borin za ljubav! Do posljednjeg daha. Ljubav mi je sve i, ako triba, umra bi za ljubav!
Šta san ja bez Nives?
Zna san ja za nju oduvik. Od srednje škole. Kad bi dolazija kod mog prijatelja Zuje, uvik bi u hodniku stale i jedne male ženske cipele. Svake godine cipelice su rasle.
Zuja i ja bi brzinski prošli roditeljsku carinu, pa u njegovu sobu: stripovi, ploče, “Erotika”, duvan, šit.
Pa vanka; kratak pozdrav na vratima kužine prema gospoji mami i u život! Na biljar, flipere, u disko.
Onda je jedne godine bezimena vlasnica malih cipelica, koje više i nisu bile tako male, postala – Nives. Ali prije toga, u kratkom prijelaznom periodu, bila je “biće iz banje”.
Članovi obitelji bili su na rubu živaca: – Ne moš’ se ni popišat od nje, šta koga vraga čini u veceju po cili dan?
A ja znan šta je radila. Rasla je. Lipšala se. I divila se sebi. Svome glanc novom tilu. Uživala. Peruckala se, mackala onin kremicama, šminkala se, malo, da stari ne podivlja. Češljala je kose. Stavljala špangice, češljiće. Isprobavala parfeme, ruževe, lakove. Veliki je posa’ bit lipa cura. Radno misto je cili novootkriveni svit, a centrala – kupaonica, banja.
I tako san ja jednog običnog dana, u neuspješnom pokušaju otvaranja vrata sporne prostorije, napokon naletija na “biće iz banje”, vlasnicu cipelica koje su rasle u hodniku. Zahihotala je i onak, samo sa šugamanom oko sebe, pobigla put sobe.
– Luda u pubertetu! – gleda je Zuja mrko u mlađu sestru. A ja san ka u onoj pismi “osta inkantan, jer je ne smin slidit”. Samo san protrlja nos da mi iziđe oni njezin vonj iz nozdrva i bacija neki bezvezni komentar prikladan za situacije “zgodna sestra nezgodnog prijatelja”. Prošle smo zime kod Zuje jako puno učili za ispite. Prvo san osvaja kužinu i gospoju mamu. Zna san da će Nives prije ili kasnije ogladnit, ožednit.
S vrimenom se odmrzla, sila bi za stol i grizla fetu kruva i marmelade i gledala me s onin zelenin očima i... grizla oni kruv i onu marmeladu, a grudi su joj bile sve veće i veće. Pa kad bi krenila priko vrata, došlo bi mi da rečen gospoji mami, di pušta samu vanka ćer s takvin sisama, jel’ ona normalna... Onako pomućene pameti s roleticama priko očiju, srce mi je tilo iskočit. I prepone su me bolile. I bilo me sram. Al protiv srama san se dosta uspješno borija.
Od onog sunčanog popodneva prošlog prolića kad san se napokon uspija probit kroz roditeljske i bratske zasjede do Niveskine sobice, za mene ne postoji ništa osim nje. Ja san disa Nives. I živija Nives i ljubija po cile dane Nives. Tajno, zbog njenih. Stalno san se nada da će se i to s vrimenon prominit. Ja ne bi ima ništa protiv ostat s Nives do kraja života. Makar ne bi smija ni jednu drugu žensku pogledat. Ja bi to moga, bez problema. Takvi san muškarac. Volin je.
I ne mogu virovat da ona više ne osjeća isto.
Moja je agonija započela prije misec dana. Otad ne znan di san, ne jeden, ne spavan, ka luđak lunjan oko njezine zgrade noću, a danju ležin u postelji i plačen. Luzer, obični gubitnik, slabić, eto šta san. Do danas san mislija, ja ću nju vratit: ka na filmu ili u romanu. Ona će uvidit veličinu moje ljubavi i opet će me zavolit, još i više. Nakon svega, stojin ka posran prid po ko zna koji put zalupljenin vratima sa kojih me tužno gleda Sveti Ante nalipljen za blagoslov stana.
I odjednom mi se prividilo, ne znan ni sam, da svetac na naljepnici diže obrve i mršavi kažiprst i govori mi:
– O, mladiću, pusti tu djevojku na miru, drugdje potraži svoju sreću! Uistinu: već mi se posvema smučilo gledati tvoje patetično lice pred ovijem vratima, daj nestani već jednom!
Protrlja san oči. Sv. Ante je gladija neko janje i nij više obraća pozornost na mene.
Sve mi se skupilo u grlo ka jedan grop koji će me zadavit. Da bar oće. Da me bar neka ruka utrne, udune. Spuštan se niz skaline i čini mi se da se množe, da ih ima puno više nego obično i da nikad neću uspit izać iz ove zgrade. Na ulici nigdi ni pasa. Sve je nekako zlokobno tiho. Kružin po kvartu kojeg poznan ka svoj džep, totalno izgubljen. Evo kraj ove san zgrade proša već tri puta. I butige su zatvorene. Nisan ni zna da je nedilja. Al je danas nedilja? Skroz san puka. Ka cvrčak. Izgubija san pojam o vrimenu i prostoru.
E da me ubiješ ne znan kako san sad dospija na ovo križanje! A nigdi nema auta. Na srid raskrsnice neke vriće. Odjednon, odnikud, iz neba, sa zemlje, odakle li – zapuškara! Majke ti, šta je sad ovo?! Jesan li skroz poludija ili neko puca u mene!? Iza oni vrića neki momci u uniformi, deru se:
– Biži ča, ludače! Miči se, oš da te ubiju?
– Ha, ha! – ne mogu virovat, šta je sad ovo. – Oću!
Okrenija san se prema pravcu iz kojeg se pucalo i zavika:
– Ubijteee mee! Ja ne želin živit, neman zašto živit! Pucajteee!– Raširija san ruke ka spomenik narodnom heroju.
– Pucajteee, jeba van pas mater! Šta će mi život bez jubavi? Šta ću ja na ovon svitu bez jubavi?!
I bogme su ošinili.
Jedan od momaka iza onih vrića, poćirija je vanka:
– Ma ja ovoga znan! Damir Perišin, iz moje škole. Dama, jebateled, jes’ normalan?! Pogini’ ćeš. Nije ti ovo za igru. Počeja je rat.
Skroz san se slomija. Kleka san na cestu i opet zavika:
– Neka me ubiju! Ili me vi ubijte! Ne želin živit. Ne mogu ja živit bez nje...
I jebiga, tu san se rasplaka. Dva momka u uniformi dopuzala su do mene, uhvatila me ispod ruku i odvukla iza onih vrića. Nisan se bunija. Leža san u zaklonu i gleda u plavo, plavo nebo.
