Nikako mi nije bilo jasno zašto mama radi takvu paniku, nije baš toliko gruvalo, bilo je i gorih dana, kao ono jutro kad je stavljala šunku u grah, a geler kapitalac provirio iz zida tik iznad plinske boce pušeći se i prijeteći. Tad nije ni trepnula. Taj put mene je probudila detonacija i geler koji je probio zid od šuplje cigle i zabio se u vitrinu spalivši jorgan i obrijavši mi dlake s guzice. To je brijanje moja jedina rana iz rata.
– Baš imamo sreće – rekla je ispravši mi rez na guzici alkoholom. – Evo ti kava.
Čitav je rat bila takva. Mirna i sabrana. No tog je dana bila izvan sebe.
– Ruše nam kuću! Idemo po tatu! Moramo po tatu!
– Ma zašto?
– Kako zašto? Ostali smo bez krova!
– Mama, skinulo nam je desetak crepova. To ću ja riješit kad prestane gruvat.
– Ne znaš ti to! To će tata riješit! Idemo!
Naš fićek poleti. Ravno u centar zbivanja. Tog je jutra oko naše kuće palo svega nekoliko granata, no zato putem nije prestajalo padati. Što smo se više približavali centru, bilo je sve žešće i žešće.
– Roka ko blesavo!
– Nije tako strašno – reče ona.
– A je l’? A onda dobro, ako nije.
Mama vozi kao Lauda, pa i bolje, ako se uzmu u obzir uvjeti. Siguran sam da on nije morao voziti ulicama po kojima rokaju granate, zaobilaziti pogođene aute i srušena stabla, a pretpostavljam da nije ni pušio dok je vozio. Mama nije gasila cigaretu i mi smo se nalazili u dvostrukoj dimnoj zavjesi: unutrašnjost fićeka bila je gusta od Opatije, a okolni zrak pun prašine i dima od zapaljenih zgrada i auta. No vozila je nepogrešivo, kao da joj je to prirodni okoliš.
U dvorište pekare uletjeli smo uz škripu kočnica, svejednako praćeni granatama. Mama izleti iz auta i otrči ravno u tatinu kancelariju. Stigao sam nekoliko sekundi kasnije i zatekao vrlo neobičan prizor.
Mukla tišina. Tata sjedi za svojim radnim stolom i upitno gleda u mamu. Ali mamu on uopće ne zanima. Ona fiksira Radu, ženu koja je radila s njim u kancelariji otkako je nedavno postao upravitelj. Njezin pogled uopće nije prijateljski.
– Pa dobro, jeste vi normalni? Šta se vozikate pod granatama? – prekine tata neugodnu tišinu.
Mama ga tek tad pogleda.
– Ti, ti, nama kuću ruše, kuću nam ruše, a šta ti radiš!? Šta ti radiš!?
– Šta ja radim!? Pa radim, ženo, šta bih drugo radio!
– Moraš kući! Odmah!
– Nema šanse! Imam posla!
– Imaš posla, a?
– Preko glave!
– Preko koje glave, a? E, riješit ću ja tebe tvog posla, riješit ću ja tebe tvog posla! Odmah!
Mama najednom zgrabi veliku klamericu i, potpuno neočekivano, napadne Radu, koja je dotad sjedila za svojim stolom, skrušena kao da je u crkvi. Koračala je prema njoj i ispucavala metke. Bio je to nevjerojatan prizor, koliko smiješan, toliko i apsurdan. Vani gruvaju granate, a moja mama gađa tatinu kolegicu iz klamerice. Jujučući, Rada pobjegne pod stol.
– O, jebem ti život! – poviče tata otimajući joj klamericu iz ruke – Cijela linija čeka ručak, a ti mi hoćeš oslijepit kolegicu! Rado, oprosti! Idem ja kući, brzo se vraćam! Reci dečkima da mogu krenut.
– Hoću, šefe! – javi se Rada ispod stola.
Tata je odjurio službenim autom, a mama i ja za njim. Naš put kući bio je repriza dolaska. Sad je u centru manje gruvalo i pojačavalo se što smo bili bliže kući. Cijela naša ulica bila je zasuta granatama.
Kad smo izletjeli iz auta, ugledali smo tatu na krovu kuće. S naramkom crepova u ruci skakutao je po njemu kao da pleše. Unatoč detonacijama, jasno sam čuo kako geleri briju po crepovima.
– Šta to radiš, budalo jedna!?
– A kako ti izgleda?
– Silazi, poginut ćeš!
– E baš neću!
– Sine, molim te, reci tati da siđe! Zar ne vidiš da će poginut!
– Ne vidim! Vidim nešto sasvim drugo!
A zapravo sam vidio ovo: moj bivši prijatelj Denis i ja nalazimo se na barama u polju i šprijerima gađamo debele žabe. Imamo šest godina i vodimo ovakav dijalog:
– Još malo pa će nam stići fićek – kažem ja.
– A mi već imamo kadet – kaže Denis.
– Moj tata zna vozit tenk – kažem ja.
– A moj tata avion! – kaže Denis.
Sad sam ja trebao reći da moj tata zna voziti svemirski brod, ali mi na um padne žešća stvar.
– Moj tata pravi kruh!
– Jebeš kruh! Moj tata radi u banci i pravi kredite.
– Jebeš kredite! Moj tata zna napravit svemirski brod!
– A moj tata zna kredite pravit! Kreditima se sve može kupit! I svemirski brod!
– Ma jebo ja tvog ćaću i njegove kredite!
– A jebo ja tvog ćaću pekara!
Taj put sam prebio Denisa, držao mu glavu pod vodom i hranio ga živim žabama, ali to mi nije pomoglo, okus poraza je ostao, pritajen i zakopan. Godinama se činilo da smo najbolji prijatelji, a nekako uoči rata postali smo i cimeri. Nekoliko dana prije, kad sam se vratio s ratišta, otišao sam ga potražiti u kući njegovih roditelja. Sa sobom sam donio gajbu piva i bojao sam se da će nam biti malo: toliko toga sam mu imao ispričati. Njegov stari, bankar i pilot, iziđe iz raskošno uređena podruma, koji je izgledao bolje od naše dnevne sobe, i reče mi da se Denis vratio na studij u Zagreb, što je u prijevodu značilo da je zbrisao bez poruke i da ladi jaja u našem studentskom stanu dok mene i dečke osamdesetčetvorke naganjaju kao zečeve. Tresnuo sam gajbu od stazu popločenu mramorom.
– A šta misliš s tim?
– To je za vas, pilote i bankare – podrumaše! – rekao sam i otišao. Onaj okus poraza vratio mi se svom silinom.
Ali sad, dok gledam tatu kako pleše na krovu oko kojeg perjaju granate, elegantan poput plesača flamenca i neranjiv poput Supermena, okus poraza potpuno nestaje. Dvadeset godina poslije, napokon mogu završiti naš davni dijalog. Denise, bivši prijatelju, Denise, pičko, nema šanse da tvoj stari ovo može. Nema šanse. Nema kredita kojim se ovo može kupiti.
Svašta, čega se ova priča sve nije dohvatila. Granatiranje, ljubomorna žena, nadmetanje dvaju klinaca, pošandrcani ćaća na krovu, babe i žabe. Da parafraziram citate iz Alana Forda: Imao je pravo moj prijatelj Robespierre - da je giljotinirao sve glupane, bilo bi nas daleko manje na svijetu. Ili, nemojte više pisati priče, osobito ne na vidljivim mjestima. Ima ljepših i plemenitijih zanimanja.