Velebit je mitska planina, ljubav je i Dalmatinaca i Ličana i svak sa svoje strane, i južne i sjeverne na njoj traži put povratka prirodi, miru, lipoti... Nama naviklima na struju, ne onu ličku - Teslinu, nego morsku koja omogućuje plutanje misto muke s plivanjem, sigurno se teže odlučit na planinarenje nego Ličanima, al’ kad krenemo, ne moremo stat... i kad je pri tom cilj Sveto Brdo, ništa teško nije.
Dakle, ima dva tjedna, diga sam se rano jer na Velebit triba ranije kad sunce pada do 18 uri, pa automobilom prije Starigrad Paklenice, preko Modrića, po makadamu, dosta teškoj cesti uzbrdo po ure, i pet minuta nizbrdo do Libinja. Isprid mene livada s kravama, iznad njih cilj.
Planina, ma planinetina. Isprva nekako zaboraviš na lipotu, na sav ovaj cvit, kamen, travu, životinje... Majko moja, ma di ću ja gori doći? Ipak dok brontulam sebi u bradu i dok mi noga striša o gotovo svaki kamen, nešto se u meni budi. Nije to alergija na sve trave, nije ni izazov prevaliti do 1751 metar visine koliko ovaj drugi po visini vrh na Velebitu ima...
To je stvarno pogled koji obara. Na more s live i vrhove i planinu s desne strane. I potok je tu nakon par kilometara, kojeg poskok navodno čuva, ali moraš se te vode napiti...Snaga kopni već nakon kilometra ipo, ustvari do skretanja do Vlaškog grada u podnožju brda nekako i ide i još se uvijek uglavnom uživa bez puno muke u raslinju, a onda ide katarza... kako svojstveno naziva Sveto Brdo. Goli kamen i stazice uz rub, a koji zbog napora vise nisu lipota već ti postaju provalija, dižu istodobno i puls i adrenalin. Zapravo, moraš se kretati vijugavo baš poput skijaša koji se zmijoliko spušta s najviše padine, samo ovdje se penješ! Kvadricepse ne osićaš, proklinješ pretke i chicken legs jer su ti listovi preslabi i odjednom spas! Pola sata nadljudske muke je prošlo, isprid tebe je livada, skretanje za Vaganski...
Spas, impresivna priroda postaje još ljepša i stotine metara po ravnom se diviš i njoj i sebi što si se popea i onda shvatiš koliko si mali! Pred vrhom Sveto brdo si! Udahni, siti se šta će ti reći ono dvoje što te pilaju s kojima si doša i ostavia ih zaljubljene iza sebe... Da, da, Velebit je i idealno mjesto za zaljubljene... Tri, dva, jedan... Završnih 20 -ak minuta ne možeš duže od 200-tinjak koraka bez da staneš, daneš i skoro odustaneš. Jel ti ti tribalo - pitaš se. Pokora je to, teška. I onda... Vrh. Kakva priroda, neviđena lipota... Ma jel se ono vidi sve do pašmanskog kanala, Pag je na dlanu, zelenilo Like. Sve se vidi s istog mista. I more i zeleno. I ekipa je neka tu. I svi te pozdrave. Na Svetom brdu vadiš šal Hajduka, pa koja fotografija i snimka pisme Luci, Miji i Lauri pa opet pogled na more i onda u sat:
- Pa meni su rekli da mi triba četiri ure, a ja doša za dvi i po nekih pet ipo kilometara, od toga skoro kilometar uzbrdice. Od straha da neću uspit sam požuria. Po ure kraljevskog pogleda, pogladia sam i jednog lipog pasa što se s gazdom uspea i krenia nazad. Teško za povirovat, ali uspone koji su sada postale pogibeljne strmine, padine, meni je bilo lakše prevaliti brzim nego sporijim spuštanjem, a klizanje na strmini do skretanja za Vlaški Grad, sam gotovo pa istrča, dakako ne pravocrtno, nego vijugajući poput skijaša.
I tek tad, kad u daljini vidiš početak puta i odmor dođeš do onog po što si doša... po mir. Priroda kamena, stijenovita, gljive, cvijeće svih vrsta i misli o tome di si sve u životu falija, koga si povridia i šta bi triba, a i na što si ponosan ti kažu zašto si doša na Sveto brdo i na mitsko misto Velebit.
Zeko i to tik uz potočić, majke mi, ne lažem, i raduješ se ka dite. Noge same unatoč preko 11 kilometara staze vode do polazišne točke. Pet sati planinarenja brzim ritmom uz tek nešto malo odmora na vrhu i na “poskokovom potoku”, sve skupa na Svetom Brdu mi je umorilo tilo, ali mi je prije svega odmorilo dušu!
Bome to lipo zvuči! Morat ćemo na lito put pod noge pa na planinu.