Tata su zapravo bili narogušeni još od jutra, zato kaj se Jura nije digel i išel s njima u crkvu. Ko da nije dosta kaj je nedeljom ujutro oslobođen štale tak da si ipak malo duže odspava. Kuži tata izlaske, zato je nedeljom i oslobođen snaženja, al misa je misa i nema tu isprike.
„Daš mu prst, a on ti odgrizne ruku i pljune ju v jarek“, vikal je tata u pol devet ujutro nakon kaj je bezuspješno probal probuditi Juru.
„Nemoj, smiri se“, rekla je mama.
Nije bilo šanse da se smiri. Japica se tek palil.
„Mrcina jedna pijana! Kod mojeg tate toga nije bilo! Ak si celu noć mogel piti, moreš se sad i dići i otiti u štalu, rekel bi mi i razgovor bi bil gotov. Nije bilo rasprave. A mene ovaj uopće ne ferma! Znaš ti to?“
„Znam“, odgovorila je mama.
Takav su razgovor vodili skoro svake nedelje ujutro. Tisuću joj je put već rekel te rečenice. Nekad joj se činilo da bi čak bil malo razočaran da se Jura digne i ide s njima na misu. Jer on se već od navečer spremal za jutarnji monolog. Dok bi Jura išel van počel bi s pripremom.
„Kad sutra ideš na misu?“ pital bi ga dok bi ovaj odlazil.
„Ne znam.“
„Kak ne znaš?“
„Ne znam“, opet bi odgovoril Jura i fitilj bi bil upaljen.
„Sutra se ujutro ide u crkvu“, onda bi rekel tata, a Jura bi odgovoril okej i otišel van.
I tu bi se tata počel svađati sam sa sobom dok su mama i baka pokušavale gledati film.
„Dvajsttri godine i nikakve odgovornosti. Velim vam ja!“
Nisu ga pitale kaj im veli. Ništ ga nisu pitale. Samo su šutele. I pokušavale gledati film.
Sestra ga je došla zbuditi da ide na ručak. Otprl je oči i činilo mu se neverovatnim da bi se sad mogel dići. Pa ipak, uspel je.
„Si jako mamuran?“ pitala ga je sestra
„Ma kakvi, nisam mamuran“, rekel je i malo se zaljuljal. „Ja sam mamurluk sam.“
„Čuj, nemoj dole odgovarati tati. Znaš kakav je s tom misom.“
Spustili su se u prizemlje i seli za stol. Jura je osećal kak smrdi po alkoholu, dimu i birtiji. U lampama je imal odvratan okus celovečernje pijanke. Jedva je čekal da se najede i natrag legne spavati. Pojel je već pol tanjura juhe i još je bila tišina. Tata bi retko kad izdržal tak dugo. Onda se javila baka.
„Ste čuli ko se ženi?“
„Aha“, odgovorile su mama i sestra.
„Lepo. Baš lepo. A ti Jura, si ti to čul?“ pitala je baka i pogodila bingo.
Jura još nije stigel ni trepnuti, a tata je repliciral:
„A gde bi čul? U birtiji?“
Sestra je pod stolom drukala Juru da prešuti.
„Baš u birtiji sam i čul, ak te kaj zanima“, nije mu uspelo.
Mama je pitala jel su gotovi s juhom? Bili su, svi osim bake.
„Da, u birtiji moreš biti celu noć, a u crkvi ti je teško biti jednu vuru.“
„Nije mi teško, rekel sam ti da idem navečer. Kaj me daviš?“ rekao je Jura, dok ga je sestra uporno lupala po potkoljenici.
Mama je donesla pečenu piletinu i mlince i živčano ih spustila na stol. Već su joj se popeli na trajnu s tim glupim, uvek istim razgovorima. Točno je znala kaj slijedi.
„To nije misa. Misa je ujutro“, rekel je tata i potvrdil mamino znanje. Čista petica.
„Kaj, hoćeš da nazovem velečasnog pa da ga pitam jel to istina? Ne znam kaj onda uopće radi navečer u crkvi? Možda dela na crnjaka?“
Znala je. Znala je. Znala je. Mama je znala. A znala je cijeniti i nedelju dok bi Jura išel s njima na misu.
Tata je poludel. Uvek bi poludel na takve rečenice. Jer, vređale su uspomenu na njegovo detinjstvo, na njegovu mamu i njegovog tatu. S te je pozicije govoril o misi ujutro i znal je da Jura to zna i to ga je dodatno izluđivalo. Sestra je prestala lupati Juru. To sad više nije imalo smisla. Bilo je prekasno.
„Šuti!“
„Dobro.“
„Šuti jer buš pobral šamarčinu!“
Jedva je čekal da ručak završi. Bil je nervozan i mamuran.
„Jurica“, javila se baka, „a i ti bi se pomalo mogel ženiti?“
Rekel je da nebi jer više nema curu. To je ražalostilo mamu koja je pitala kaj se dogodilo? Odgovoril joj je tata koji je rekel da je Jura kreten i da nije ni čudo kaj ga je ostavila.
„A da i imam curu kak bi se ženil? Nemamo ni kune v žepu.“
„Kaj nemamo? Ko nema? Sad si odjedamput stručnjak za financije?“
„Kaj sam možda u krivu? Ti si godinama nezaposlen, ja sam nezaposlen, ova je u Zagrebu na faksu i svi živimo od poljoprivrede i bakine domobranske penzije.“
„Šuti!“ zaurlal je tata. „Ja bum te svate rešil! Sve bum rešil!“
„Četristo ljudi budu imali na svatima. Suseda mi je rekla“, javila se baka.
Tata nije mogel verovati.
„Kaj? Kaj su oni poludeli? Kakvih četristo ljudi?!“ držal je visoki ce.
„Pa i ja bum imal četristo ljudi. Možda petsto“, rekel je Jura.
„Buš, ak ja na glavu opadnem. Zaboravi! Nikakvih četristo ljudi. Pa dobro kaj je vama svima?“
Točno to mislile su mama i sestra: pa dobro kaj je vama? Sad su se već počeli svađati oko hipotetskih situacija. Jedna čisto nova razina.
„Imal bum ljudi kolko bum štel, a ne kolko buš mi ti rekel!“
„Buš, al ak si ih sam platiš!“
Mama je donesla još kruha.
„Ma nem se ni ženil!“ vrnul se Jura na početak.
Baka je rekla da bi to bilo baš šteta. Tak lepi dečec.
„A kak bi se ženil, baka? Pa gde bi živeli?“
„Tu, s nama. Ja bi se lepo s praunukima igrala.“
„To ne dolazi u obzir.“
„A kaj misliš da te bumo prosili, gospona? Oženi se i marš s kuće van!“
„Pa i pem! I više se ne mislim vraćati!“
„Dobro!“ rekel je tata, zdigel se, bil je sav crven u licu, i krenul van. „I čim prije to napravi, prosim te“, rekel je i zalupil s vratima.
Za stolom je nastala tišina. Svi su gledali u svoj tanjur.
„Vidiš sad kaj si napravil? Pa bu ga šlagiralo“, prva je progovorila mama.
„Stvarno“, dodala je sestra. „Baš si glup.“
Baka je na tanjur spustila kost koju je globala.
„Dečec, ja ti bum dala za svate. Ne znam kaj se ovaj moj tak puno uzrujava“, ozbiljno je rekla baka i svi su se puknuli smijati.
„Baka pa trebalo bi mu tisuću petsto tvojih penzija za svate“, rekla je sestra.
„Kaj, pa imam ja! O, kolko sam već dela na stranu! Dam mu pol i još imam za dva sprovoda!“ izdala se baka pa počela dalje oglabati kost.
Obed je bil gotov.
Mama i sestra počele su raspremati stol, baka se zabavljala s globanjem, a Jura se odvlekel natrag u sobu pa pokušaval zaspati i ne misliti na nju. Do mise je bilo još šest sati.
