Vozili smo se prema Alexanderovoj vikendici – Alexander Mache, Heybrook Monks i ja. Dan je bio sunčan i vruć, nebo bez oblaka. Otvorili smo prozore da izađe miris prethodnog džointa: propuh je donio olakšanje.
Monks je odlučio smotati još jedan džoint jer trebali smo se voziti desetak minuta: dovoljno za džoint, rekao je. Zato smo zatvorili tri prozora – samo prozor do vozača ostao je otvoren. Temperatura je odmah porasla; meni je izbio znoj, prvo pod rukom, a zatim i na čelu.
To je bio jedan od onih dana kad poželiš da nemaš odjeću: kvragu Adam i Eva, kvragu i društvene konvencije.
Nosio sam majicu bez rukava – u svemu ostalom bilo je prevruće – na nogama papuče i najkraće hlače koje sam našao.
Mache je na ćelavoj glavi nosio sportsku kapu: zaštita od sunca. Ali u autu bez klime kapa je imala drukčiji učinak, Mache se znojio iz svake pore na licu.
Jedino se Monks nije žalio na vrućinu: on je jednostavno skinuo majicu i uživao. Dobra ideja, pomislio sam; još ćemo se dugo voziti, nismo ni izašli iz grada – tek smo bili kod groblja – a ni Monks nije smotao džoint, a prozore nećemo otvoriti dok on ne završi.
Tako je, treba skinuti majicu.
Mache je bio za volanom. Ignorirao je znak za zabranu prolaska na cesti što ide uz groblje – možda ga nije vidio od znoja u očima.
Na groblju u rano poslijepodne održavali su se pogrebi i tada bi cesta bila zatvorena za promet. Zbog toga smo do njegove vikendice trebali ići dužim putem, potpuno zaobići groblje; ali tada bi put trajao dvadeset minuta ili više – ta je cesta prelazila prugu.
Gužva je na pruzi – baš uvijek jer prolaze vlakovi – možda je Mache mislio na to kad je obišao znak.
Monks je mrvio poveći, vlažan cvijet; nije ni primijetio znak za zabranu prolaska jer da je primijetio, sigurno bi rekao nešto – kod njega je bila sva naša trava. Postao bi paranoičan da vidi kako Mache vozi i privlači pažnju policije.
Leđa su mi već tada bila potpuno mokra: majica se zalijepila, dugo sam je povlačio preko glave pokušavajući je skinuti; dok mi je još bila na glavi, čuo sam kako je Mache zasiktao:
"Policija!"
Skinuvši majicu, vidio sam policijski auto uz cestu i jednog plavca na punoj liniji.
Pogledao sam u Monksa: u ruci je držao karton formata A4; na kartonu je bila smjesa duhana i trave i komad rizle, a karton je bio prevelik da ga se negdje sakrije. Unatoč tome, Monks nije bio nervozan. Kao da se pomirio sa sudbinom, mirnim je pokretom stavio karton na pod, pa ispružio noge da ga prekrije.
Ako prođe, prođe.
Mache se još više znojio. Tek kada je policajac prišao autu, sjetio se skinuti kapu; njenom kupolom prekrio je prepone.
"Dobar dan, dečki."
Odgovorili smo sasvim tiho: grla su nam bila suha, glasnice stisnute.
"Jeste vidjeli da se ovdje ne smije prolazit'?"
"Ozbiljno? Nisam ništa vidio, ispričavam se", rekao je Alexander Mache.
"Ma je l'? Pa kako nisi vidio? Onol'ki znak posred ceste, a ti ga nisi vidio."
"Ne znam... Ja sam bio parkiran kod ulaza u groblje. Iza krematorija. Nisam gledao prema uglu ceste. A tamo obično bude znak."
"Šta ste radili kod groblja?"
"Pa... bili smo na pogrebu", rekao je Mache s kapom u krilu, odjeven u žutu majicu Golden State Warriorsa i crvene hlače za kupanje.
"Aha. Dobro... Sad se okrenite i nazad putem koji ste došli."
"Hvala, hvala. Doviđenja. "
U sekundama nakon što sam ugledao policiju bio sam uvjeren da padamo. Auto je sasvim sigurno mirisao na travu: na džoint koji smo popušili – nije bilo dovoljno vremena da se potpuno izrači – i na travu koju je Monks mrvio: iskusan policajac morao je to uočiti, i više od toga – morao je njuškati za nečim takvim kada vidi trojicu sumnjivaca.
Od nas trojice, dvojica smo bili ćelavi; jedan je imao tetovaže – nismo bili kriminalci, ali mogao nas je tako profilirati. Trebao je posumnjati kada je Mache rekao da se vraćamo s pogreba, a bili smo odjeveni kao za partiju basketa.
Nastavili smo vožnju znojeći se više nego prije, ali nikoga nije bilo briga – izvukli smo se; cijeli je dan bio pred nama.
