Jutros sam sišla u stan ispod svoga, na putu u banku sam, nešto nije u redu s maminim punomoćima, gospođa koja čuva mamu kaže opet nova haljina, kažem ma nije, nego sam je zaboravila skroz, ali maloprije sam je izvukla i vidim da je OK, Vesnica kaže ma baš je jako lijepa, kažem ma je, ali smeta me ovaj rasporak sa strane, ne volim da mi se noge vide, Vesnica kaže, ma lijepo vam stoji, OK su noge, vi uvijek nešto..., a osim toga to možete lako i sami zašiti, kažem ma ja vam to sigurno ne mogu, a mislim kako ja ne mogu jer mi je mama bila šnajderica i zato si ni gumbe ne znam prišiti, jer u ovoj kući presvlačilo se gumbe i plisiralo i rubilo i krojilo iz glave i uzimalo mjere i mjerilo visinu poruba pa zacajhnavalo kredom i pričvršćivalo špenadlama dok bih ja stajala na stolcu i nervozno uzdisala jer mi se uvijek negdje žurilo, a i sada mi se, kasnim, ali vidim mamu kako nas sluša pa viknem, ej mama hoćeš mi ti to zašit, a mama se najednom pridiže sa sofe, lice joj promijeni izraz, oči zaiskre, ja se približim, a ona u svoje čvornate prste potpuno iskrivljene od artritisa prima dva kraja haljine koja se rastvaraju i gleda, a ja već vrtim sve one scene kad bih joj došla i rekla, samo mi to suzi!, a ona bi mi objašnjavala da ne ide to "samo" tako, jer će se i ajneri pomaknuti, jer je cigovano, jer će nabori padati drukčije, jer... i onda bi dekonstruirala cijelu haljinu i prekrojila svaki dio da bi mi bila salivena, a sada gleda u ovu, vrti šav, ona koja katkad kad je pošaljem na WC da joj slučajno ne "pobjegne" ne zna što mora napraviti tamo, ali me sada pogleda svojim pametnim očima najsposobnije žene koju sam ikad upoznala, osim što mi je i mater, i kaže – hoću, sašit ću ti to Suzi.
Kažem, dogovoreno!, kad se vratim!, čekaj me tu!
******
Sjedimo u maminom boravku, mama kaže, ja ti isti ovakav namještaj imam u svojoj kući, ja kažem, a je l' imaš i mene tamo, a?, u stanu iznad svog, mama se zbuni i kaže, sad si me zbunila, ja kažem, a nije možda onda ipak ovo tvoja kuća?, mama se smije, kaže, a dijete, ti mene stalno zezaš, ovo nisu moje stvari, ja kažem, a je l' ima ovdje bar nešto što je tvoje?, mama kaže, ima! pa me uzima me za ruku i vodi u kuhinju, kaže, je l' vidiš ovu šivaću mašinu?, otvara ladice na mašini staroj četrdeset i pet godina koja je nikad nije izdala pa s nježnošću opipava krpice, onda na na prst stavlja mali naprstak, gleda u njega i kaže, e ovo ti je moje.
*******
Prekjučer nije prepoznala ni mene. Poslije, kad sam se isplakala bratu, rekao je, ma gle i mene je tako dvaput zaboravila, čak dok sam bio uz nju, pa i tatu koji se od nje nije odvajao, vratit će se ona još, vratit će tebe još, ponovio je to nekoliko puta, ali nije me utješio.
Jučer sam došla kući i našla je kako s naočalama na nosu i naprstkom u ruci koncentrirano prišiva gumb s izrazom lica koji tako dobro više ne znam. Gledala sam je začuđena pola sekunde predugo, i ona je rekla, no dobro što je sad. Jutros pak, dok smo u boravku čekale javnog bilježnika, rekla sam, mama aj da možda probamo da se jednom potpišeš. Pogledala me začuđeno. Zašto, pitala je, potpuno u zaboravu od svih svojih nemuštih, grbavih, upirućih, tvrdih, krivih potpisa s pogubljenim ili suvišnim slovima i krivom dijakritikom. Aj jednom samo, rekla sam preskačući odgovor pa stavila papir i penkalu ispred nje. Skinula je naprstak i potpisala se s lakoćom, ja sam kliknula bravo majčice, a ona je spustila naočale i pogledala me kao da sam potpuno poludjela.
*******
Jutros sam sjedila i pričala s Vesnicom, probuđena našim glasovima mama izlazi iz svoje sobe, kliknem glasno evo i nje!, gledam je zaglađenu i naspavanu, kažem ajme kako si mi lijepa u toj bijeloj spavaćici, izgledaš kao vila neka, mama se nasmije pa prima skute svilene spavaćice koju je sama šivala i širi ih kao djevojčica haljinu svoje mame pa kaže: "Ja sam samo šnajderica."
*******
Sutra mama ima pregled i spustila sam se u stan ispod izabrati odjeću s Vesnicom, ali ona je sve već sama odabrala najbolje moguće, kažem oprostite što me uopće nema, ovaj tjedan mi je kaos čisti, kaže ma sve je u redu ovdje, spremam se baš okupati Maricu, a donijet ću i škare sljedeći put kad bude moja smjena da je ošišam, imam prave frizerske, ove njezine krojačke nisu dobre za to, kažem, hvala vam, ja je uvijek iznakazim, brat uvijek kaže sis je l' joj ti to vraćaš za nešto, meni to tako izgleda, Vesnica kaže ma ja ću vam to dobro, evo kao na ovoj slici ću je, upre prstom na maminu sliku na regalu, tako – ni prekratko ni predugo, to će joj dobro stajati, bit će dobro vjerujte mi, meni je to strast, šišanje, imam čak i pelerinu, kažem ma pelerinu i mi imamo, evo je tu, otvaram šrank u predsoblju, kažem mama ju je sašila kad je gore u mom stanu živjela jedna frizerka koja nas je sve šišala, onda kažem, moram sad ići, recite mi još samo kakav joj je tlak, Vesnica uzima papir, kaže tu sve pišem, u redu je, ali primijetila sam da joj malo poskoči uvijek kada dođete brat ili vi, evo vidite, tu i tu i tu... ja se nasmijem, kažem pa naravno, kome od njega i mene ne bi skočio tlak, ona kaže, to vam je jer srce želi nešto reći, a ne zna, ne može, ona vam želi toliko toga reći, a to ne može van, otvaram vrata brzo mrmljajući pozdrav i izlazim van iz stana, dok ih zatvaram osjetim rez krojačkim škarama koji se otvara, suzu koja se probila.
*******
Kaže Vesnica, Marice sutra se kupamo, sutra ćemo plivati, mama se nasmiješi i kimne, ja kažem mama a je l' znaš ti plivati, mama razmišlja, zatvara oči, mršti čelo, a onda se nasmiješi kao netko kome su navrle uspomene i kaže znam, a ja znam da ne zna jer se kao djevojčica na školskom izletu utapala u brzacima, spasio ju je učitelj, skočio je u struju koja ju je nosila i vukao za pletenicu sve dok ju nije izvukao na obalu i nakon toga strah je ostao za život, ali sada je gledam nasmiješenu i sjetnu, kako se sjeća tog pravog plivanja, i mislim, majči nisi izgubila samo ono što si jednom znala, izgubila si i ono što nisi, roniš u meni nepoznatim dubinama i sve dulje mi ostaješ tamo, a tvoja pletenica je negdje odrezana krojačkim škarama i ja te ne mogu povući za nju.
*******
Prekjučer smo bili kod tate na grobu, brat je rekao, gle stari, pripremi se, iskoristi ova dva dana kako najbolje znaš, jer sad kad ti mama dođe pa kad krene – Kamo si mi spremio krojeve? Zašto si bacio restlove? – gotovo je s tvojim mirom. I onda smo pukli smijati se. I onda smo pukli plakati.
Maloprije je došao i čujem ga dolje u stanu, siđem i nađem ga pognutog nad gornjom ladicom šivaće mašine, rovari po njoj i tresu mu se ramena.
Kad me osjeti, diže glavu i pita, je l' znaš gdje je onaj mamin naprstak? Sjednem kraj njega pa prevrćemo gumbe i konce i špule zajedno, ne znam koja je korist od mene jer ne vidim dobro, kao da se utapam, ali dok vrtim drangulije, odlučim prva odrasti kad i jesam starija, kažem, aj nemoj ga uzeti, neka ostane tu, kaže, mislio sam da to stavimo uz nju, ugledam naprstak i samo kimnem pa ga onda stavim na svoj prst malo, on kaže, ti ga ponesi sutra, ja opet kimnem, a onda mi još doda i kalem svilenog bijelog konca, uzmi i to. Kažem, da, nek šiva, manje će i tatu zanitavati.
Navečer siđem u stan koji je u konac isti kao mamin, otvaram ladicu i uzimam velike krojačke škare. Njih ću ja uzeti.
