Ne znam što bih na to rekao. Eto, fakat, ne znam!
Jedino znam da to trebam komentirati. E, sad, da se to meni dogodilo, bilo bi OK, ali nije. Štoviše, na sve to ja nisam mogao nikako ni utjecati. Eto, sve da sam i htio. A ne kažem da nisam htio! I sad bih htio, ali... Jednostavno, to je izvan moje moći.
E, sad bih ja to trebao i komentirati...
Ma, znam da bih trebao, ali ne mogu. Jednostavno ne mogu. Kada bih i mogao, izgledao bih samome sebi kao general poslije bitke. Ili selektor nogometne reprezentacije. A to nikad ne bih htio biti. Pa da mi viču: "Ratko, pederu!". A nisam, fakat, nisam peder. Časna riječ. Volim žensko više nego muško. A i to što volim žensko nabadati odostraga ne znači da sam peder! Nipošto!
Nego, nije ovo riječ o meni, već o sasvim drugome.
I nije istina da se ja samo izmotavam da ne bih komentirao. Ja bih vrlo rado komentirao, ali...
A što ako mu se zamjerim? Recimo, kažem nešto s čime se on ne bi složio i eto ga, u frci sam. Znate kak se kod nas u Zagorju kaže: "Radije ja ne bi nikaj rekel, nek da bi se opekel!" A i ne moram, zar ne?
Ma, ne moram, je li tako? A i on (o kome je riječ) ima grdnu narav. Plane kao suha trava. Eto, jednomu je čak i zub izbio. A znate li koliko košta zub? A tek bol i sva ona frka kod zubara? Možda vi i volite ići zubaru, ali ja – ne! Otkad znam za sebe, zubar mi je na vrhu ljestvice omraženih stvari. A zubar uopće nije stvar, već osoba. Ali strah od zubara je strah, pa makar bio zubar ili zubarica, lijepa sisata, onakva kakvu se vidi samo u ženskim modnim časopisima i muškim fantazijama.
Nego, gdje sam ono stao?
Kažete da nisam ni započeo, a kamoli stao. Ma ne ljutite se! Eto, ako vi ne želite da vam ispričam, ja neću. Fakat neću. Znam kad netko nekome ide na živac svojom pričom. Ni ja to ne volim, fakat. Zato i izbjegavam Štefa.
Znate li Štefa? Kako ne znate? Pa svi ga u parku znaju. Svima ide na živce svojim pričanjem. A rečenice su mu tako duge da se, kad završi, više ne sjećate kako mu je rečenica započela. Pa, Štefa ne razumiju ni njegovi najrođeniji. Zato ga i šalju u park da tupi druge. A Štef je majstor u tupljenju. Stvarno ga ne poznajete? Pa Štef je onaj mlađahni umirovljenik. Naravno, invalidski. Bio je u ratu, grunulo pokraj njega pa ga pokosilo. Kažu da još geleri plutaju po njemu. Kao, preopasno ih je izvaditi jer umrijet će. A neće. Štef će preživjeti sve nas! A i vas. Dobro, vas možda i neće, ali mene...
Jesam li vam rekao da me bole leđa?
Užas jedan. Nije za preživjeti. Boli li ga i boli. Eto, ne mogu se ni saginjati. A najgore mi je kada mi nešto ispadne pa to moram podići. A u zadnje vrijeme stalno mi nešto ispada. Mora da mi nedostaje vitamina, minerala i što ti ga ja znam! Znate li, možda, vi? Ne znate. Šteta!
Kažete da vam se žuri? I da počnem s onim što vas zanima, ono zašto uopće i razgovaramo. Ma, dobro, nemojte se ljutiti. A eto i Štefa. Tamo, onaj što izlazi... Naslanja se o štap...
– Štef! Štef!
Ma, ne čuje. Znate li da je on gluh? Gluh ko baba. Jesam li vam rekao da je bio u ratu? Da je grunulo pokraj njega? Otad je i oglušio. Pa se stalno dere dok priča. A slina mu curi. Morate imati kišobran. Najbolje je kada s njim razgovarate ujutro. Uopće se ne trebate umivati. On vas umije, shvaćate, zar ne?
– Štef! Štef, dođi ovamo!
E, Štef će vam sve ispričati. I on je to vidio. I Štef je zapisan kao svjedok. A Štef voli pričati. Uh, što voli...
– Štef! Ma, Štef!
E, evo ga, sad će vam Štef sve potanko ispričati.
– Je l' tako da hoćeš, Tonči?
Naravno da hoće! Samo, znate, morate glasno pričati, skoro se derati. Ovako:
– Štefii, iiispriiičaaaj iiistraaažiiiteeeljuu ooo tooomeee štooo seee juuutroosss zbiiilooo s...
Joj, onijemio sam. Ni glasa više ne mogu pustiti
– Ma, kako to misliš, Štef? Nemaš vremena? Ma samo trebaš reći što se zbilo i to je to. Samo nekoliko trenutaka. Ma, i tiii siii biooo svjedoook! Ma, ne idiii! Ma, staaaniii!
Hej, ako Štef nije fulirant, onda nije nitko. Jeste li vidjeli kako je brzo otišao. Pa, štap mu uopće ne treba. Otrčao je kao dječarac. A je li možete zapisati da Štef fulira? Sigurno nije ni bio u ratu! Znam ja takve! Nisu front ni okusili, a mirovinu si sredili. Ma, zapišite vi samo Štefa. Neka mu ukinu mirovinu. Raskrinkajte ga. Skroz!
Nećete, nije to u vašoj nadležnosti? Ma, kako nije? Jeste li i sami vidjeli kako je otrčao? Dobro, nije baš da je trčao, ipak je žurno otišao. U petoj brzini. Eto, ja ću vam biti svjedok. Fakat! Sve ću reći! Ma, Štef je meni oduvijek sumnjiv! Samo vi to prijavite.
Dobro, ako nećete, nećete, nije moje da vas učim poslu. Nego, gdje smo ono stali? A, da...
I tako je on zamahnuo i...
A tko to "on", pitate.
Ovaj... Kako da to kažem? Ja, ovaj, znate li...? Joj! Ma, koliko je to sati? Zar toliko? Pa, Julka će me ubiti! A ona je gora od njega! Iako čovjek ne bi rekao na prvi pogled kad ju ugleda. Ma njezina je narav grdnija od njegove. Časna riječ!
Joj, kasnim. Nemojte se ljutiti, više nemam vremena. Julka se već zasigurno pjeni ko parni lonac. Bolje da odem!
A iskaz? Ma, napišite vi što hoćete, eto, čak se možete i potpisati umjesto mene. Ne možete? Joj, pa ne mogu ni ja. Ne, ma ne...! Ne izvlačim se ja. Što kažete? Da iskaz mogu dati i u postaji. Ovaj, ne bih ja u postaju... Fakat!
No, ne mogu sada! Hoćete li sa mnom? Kod mene. Julka. Sigurno je i ručak na stolu. A kako Julka zna kuhati... Blaženstvo. Pogotovo juhicu... Da prste obližete. I ja bih ih oblizao, ali Julka se ljuti kada oblizujem. No, sad, fakat, moram ići. Idem!
Ma, nema problema, javit ću vam se ja u postaju. Kako da neću. Sad moram ići. A ako ne budem bolestan, eto mene već danas... Joj, kako me leđa bole, jedva se krećem. Ma, ne brinite se, popustit će. Vidimo se!
***
Uh, napokon je otišao! Dosadan je ko uš! A i vidjet ćemo se malo sutra. Ma, nisam ja lud! Hej, a možda i jesam? Tada moj iskaz ne bi bio vjerodostojan. Ni lud nije loše biti!
