Povezivanje autoceston rvackoga sivera i juga, bili i crveni Rvata, kako su se u davnini zvali, ostvarilo se tek s uspostavon nezavisne, samostalne, slobodne, naše najlipje, je li!
Tada se to dogodilo, na ton autocesti, nakon što je izgrađena. Tada još samo do Splita, a mene daje o' Splita ništa i ne zanima, je li!
I gospođa Marta i gospoja Mirta sada živu u Splitu. A da di ćeš živit nego u Splitu, nemaš di! Tu je i meni nalipje. Šetat, igrat picigin, je li! Ajme lipote!
One dvi, e! A ja san in prijatej, oden k njiman popit kavu, donesen, odnesen, kupin, čovik san o' povirenja; sve su to one meni same pričale.
Marta je bila Splićanka, studirala je u Zagrebu, tu se udala za inženjera Mirka, jednoga od osnivača Bad Blue Boysa, navijača Dinama. U srcu hajdučica, a udata za Dinamo, oli za Mirka. Imali su sina, jedinca, Sven se zva, i sad se tako zove, živ je on, živ, e, ali ka da i nije; nikad ne ide na utakmice. A 'ko mu je da to ime!? Oni, da ko će!? Mnogi moderni Rvati daju dici strana imena, ka da će in tako bit lagje u životu, je li!
Doša jednon Sven materinoj sestri u Split, zajubija se u jednu Mandalinu i tu osta; Marta i Mirko išli su ga vizitat i upoznat buduću nevistu, tu Mandalinu, je li!
Krenuli su iz Zagreba prema Splitu svojin auton, autoceston, toga dana oko sedan ujutro.
Toga istoga dana i isto tako ko sedan ujutro iz Zagreba prema Splitu zaputili su se, i oni svojin auton, Mirta i Mate, koji su u Zagreb išli vizitat ćer Katy, udatu za Olega Horvata, tehničara i vlasnika vlastite male tvrdke uvoz-izvoz, više uvoz! Planirali su bili ostat šetemanu oli dvi, ali – ništa se Mati nije dopadalo u Zagrebu. Magla, tu je uvik magla i mutno vrime. U srcu uvik Zagrebčanki, Mirti je i tako bilo lipo; "moj najlepši beli Zagreb-grad", uzdisala je sjetno, što Mate nikako ni moga razumit: "beli", a sve sivo, škuro cili dan, osin kad je snig. A onda ne moš nigdi ni maknit se, ćeš past i slomit nogu! Mate je o svemu odlučiva, je li, i već treći dan partili su vratit se u Split. Radije bi gospoja Mirta ostala, ali njezina je sudbina bila živit ispod Marjana.
Kad je, onda davno, došla obać rodicu tu udatu, naletila na Matu, lipog ka slika, i udala se za Torcidu, jer to je bija Mate. Ajduk i u srcu i u duši i u glavi i u svemu, je li!
Mirta i Mate, jednako kao i Marta i Mirko, imali su skladan brak, sve do "vičnog derbija" Hajduka kontra Dinama. Toga dana, ako se igralo u Splitu, Mate bi iša na Poljud, a ako se igralo u Zagrebu, iša je i tamo, autobuson, s društvon: pivo, pisma, uživancija! Ne, ako Ajduk izgubi. Onda svađa, mrzovoja, ali – piva se popī još i više!
I Mirko je iša na utakmice, i u Maksimir i u Split: pivo, pisma... ne - ako Dinamo izgubi...je li!
Marta, u srcu ajdučica, mrzila je gužve, nije išla na utakmice, ali uvik se nadala da će Ajduk pobidit. Onda će ona inpicavat muža Mirka, čiji Bad Blue Boysi u Zagrebu imaju dva ureda, jedan kontra drugog, on će se štufat i zalupit vratiman, izić vanka, a ona će tada gledat na televiziji što je nju voja! I oni' stvari među njima je bilo sve rjeđe, je li, Eros ka da i' je zaboravija!
Ni Mirta, Zagrebčanka usrid Splita, ali u srcu uvik za Dinamo, nije volila gužve niti je išla na utakmice, ali joj je godilo kad bi Mate iziša iz kuće: i ona je već bila sita mlitava braka, seksa iz običaja i priko voje, morala je, je li, ponekada sama sebe zadovojit...
Dan je bija sunčan, Mirko je vozija smireno, malo se i opustija, usporija...
Prida njega je odjednon odnekuda izronija i preteka ga bili auto, a registracija je bila ST isprid rvackoga grba. "Kaj oće ovaj Dalmoš, peder, sigurno hajkdukovac, torcidáš, samo da me pretekne jer je vidio moju registraciju ZG, e, neće!" Mirko se trgnija, doda gas i uskoro je plavi auto preteka bilog.
"Pa jesi li ti poludio?! Voziš sto pedeset, stumbat ćeš nas!", prosvjedovala je Marta. "Kaj vi Splićani mene bute jebali, uzvratio je Mirko ljutito, nitko mene neće na ovaj način ignorirat! Kaj je to hajduuuk? U Klaićevu Rječniku piše kaj to je: 'lupež', 'drumski razbojnik', to ti znači hajduk, sto sam ti put već rekel, a ne nikakav borac za slobodu, ustanik ili ustaša, svejedno meni, to su Srbi izmislili da opravdaju pljačkanje turskih vezira, a pljačkali su hajduci i svoje Srbe, bogate trgovce, vi ste u Splitu popušili sve te srpske laži da su to nekakvi 'oslobodioci'. Bedaki se diče tim čega bi se trebalo stidit!" Nije ga se dalo ugasit, vika je!
"Isuse, smanji malo, sletit ćemo u jamu i poginit!", zavapila je Marta i Mirko je malo smanjija gas, ali je i daje vika: "Komunistički klub, imali su crvenu zvezdu kao svoj grb od četrdeset i četvrte sve do devedesete; pogledaj na internet! A tamo po Banovini i u Lici i ovi naši Srbi za pljačkaša i lopova kažu – 'hajduk', gledal sam onaj Golikov film, tam ti je to!" Za to vrime, bili je auto opet prestiga plavog!
I u njemu je bilo – sačuvaj te Bože! Nakon što je šporkin ričiman opra Dinamo, Mate je Mirtu čak i vriđa: šta je mirta, lipo si mogla čut da je u Dalmaciji mirta – mrča, ni koze je neće ist! Ma, šta isto od devetsto jedaneste kao i Hajduk, nije! Tada je osnovan Građanski! Četrdeset i pete su komunisti svim klubovima od Vladivostoka do Zagreba davali ime Dinamo. Dinamo Pančevo, Dinamo Vinkovci, Dinamo Moskva, Dinamo Sovjetski Savez, a kad je taj savez crknija, Dinami su ostali jedino još u Kijevu i u Zagrebu. 'Sveto ime Dinamo'. Jedini Hajduk je sveto ime! Nama ga zato i nisu minjali! Mi se imamo čime ponosit, a oni? Oni su komunistička izmišljotina! Dinamo je isto što i akcelerator! Triba imat kurblu za upalit ga! Ak-ce-le ra-tor, ak-ce-le ra-tor. Tako bi tribali navijat za klub što ni poštena imena nema!"
Kako je Mirko mrzija Ajduka, a Mate Dinama, tako je Marta zamrzila Mirka, a Mirta Matu. Ma, neka pretiče, neka nas ubije, ovo više nije život, rekle su u sebi, i jedna i druga!
Kad su sišli s auto-puta, tamo blizu Dicma, brzinu jedva da su malo smanjili. Sad je Mirko bija naprid i Mate ga je nastoja preteć, za prvi stignit u Split. Na jednoj blagoj krivini, nizbrdo, uša je u škare, mislija se provuć, ali naletija je na biloga...
Doli pod strminon stumbani - i bili i plavi auto, jedan uz drugog. U bilon je Mirta pogledala muža nakrivjene glave i vidila da su mu oči jako otvorene. Opipala mu je puls – ništa. Gurnila je vrata koja su se otvorila i ona se izvukla. Glavon je zamalo udrila u gospođu Martu koja se izvlačila iz plavog auta. Nije ustala, sidila je, sretna što je živa! Prid njon – lipo Martino lice, velike zelenosmeđe oči, nije mogla ne gledat u nji. Marta je, isto tako sretna što je živa, opijeno gledala Mirtina dva prekrasna plava oka, pune usne..."Moj je mrtav!" "I moj!", rekla je Mirta. "Znači Dinamo – Hajduk jedan-jedan!" "E!"
Zanesene lipoton lica zrele žene prid sobon, nisu mogle skinit pogleda jedna s druge.
Usne su in se približavale...
Nji' dvi sad živu u Mirtinu stanu, je li!
Nas dva druga skupa ratujemo, ne plač majko ako poginemo!