kratka priča

Čovjek za šamaranje

23.11.2021.
u 09:45

Kratka priča “Ranko Marinković” zaštitni je znak Večernjeg lista. Od 1964. godine svake subote izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.

Vraćali su se kući šuteći. Čulo se samo lupkanje njenih visokih potpetica o pločnik.
– Ti si mekušac – govorila mu je ona hodajući nekoliko koraka ispred njega. – Mislila sam da ćeš nešto poduzeti kad su se oni
likovi u kafiću počeli rugati mojoj odjeći, kad su me nazvali papigom. Mislila sam da ćeš se dići i sasuti im zube u grlo. A ti? Ti ništa. Kao ni prošli put kad su me upitali: „Hej, papigo, znaš li govoriti? Znaš li reći: Fuck you! Fuck you!“ Nisi ništa poduzeo, samo si rekao: „Hajdemo odavde.“ Ovako neće moći dalje – nastavila je ulazeći u kuću.

– Znam – rekao joj je on.
– To je sve što znaš reći – odgovorila mu je ona skidajući svoju kao kanarinac žutu jaknu, zatim ljubičastu tuniku s jarko crvenim i bijelim okruglim točkama, odbacujući jednu po jednu cipelu od zmijske kože pokazujući svoje dugačke noge u zelenim dokoljenkama, skinuvši na kraju beretku od crne angorske vune sa srebrnim pomponom.
– Ja se ne volim tući – rekao je. – To je primitivno – dodao je zagrlivši je s leđa, skidajući njen push-up grudnjak i stavljajući dlanove na njene male grudi nalik na dvije polukugle toplog smrznutog sladoleda.
– Ti se ne voliš tući – rekla je. – Što ti uopće voliš? – upitala ga je.
– Tebe – odgovorio joj je.
– Mene, naravno mene budalu koja te podnosi takvog kakav jesi – uzviknula je dopuštajući mu da je poljubi u vrat, da je uhvati oko pasa i stavi na četvrtasti stol nasred kuhinje.
– Sutra ćemo opet poći onamo – rekla mu je obgrlivši ga nogama oko struka.
– Hoćemo – rekao joj je on. – Sve će biti drukčije, vidjet ćeš. Uostalom nisam ja kriv što te nazivaju papiga – dodao je. – Previše si ekstravagantna i to je njima…
– To je moj stil, moja osobnost – odgovorila mu je odlučno. – Ja sam takva i takva želim biti – uzviknula je i odgurnula ga nogama prema hladnjaku. – Prije ti to nije smetalo, a sad ti smeta, seronjo – rekla je.
– Ne smeta to meni. Smeta drugima. To im je nekako… – htio je reći smiješno – neobično, provokativno. To im je…
– Znaš li što si ti? Ti si obični mamin sin, a ja ti nisam mama, ja sam ti ja – govorila je stavljajući u mikser dvije banane, malo špinata, pola avokada, jedan kivi, dvije kriške cikle, jednu cijelu mrkvu i jedan kiseli krastavac.
– Sutra će sve biti drugačije – ponavljao je on i pošao u WC. Sljedećeg dana pošli su u isti kafić. Ona se odjenula još ekstravagantnije, ali o tome sada ne treba više govoriti. Važnije je ono što se tada dogodilo. Isto društvo počelo joj je dobacivati na isti način. Ona je, ne obazirući se na to, odvažno koračala u svojim visokim štiklama optočenim kristalima od Swarovskog, i sjela za susjedni stol. Neko vrijeme vladala je tišina, a zatim se za stolom u kutu kafića javio neki žgoljavi lik. Viknuo je: – Papagajko, znam da si naučila govoriti. Jesi li naučila i pušiti?
Svi su se gromoglasno počeli smijati i pljeskati. Tada se on dignuo i prišao tom liku. Zgrabio ga je za ovratnik, podigao ga sa stolice i snažno ga šakom lupio u lice, nekoliko puta. Zatim ga je prebacio preko leđa i složio ga na pod udarajući ga nogom u rebra, u glavu, u međunožje, gdje god je stigao.
– Evo ti, gade – govorio je, mlateći ga sve jače. Likovi za onim stolom zanijemili su i zatim jedan po jedan počeli napuštati kafić.
– Ovaj je pravi štemer – rekao je jedan od njih izlazeći.
– Ti si odvratan – viknula je ona svom mužu. – Nisam znala da si takav. Kako možeš tako mlatiti tog
sirotog čovjeka!
Digla se i prišla tipu koji je nepomično ležao na podu. Rupčićem, što ga je izvadila iz svoje mrežaste srebrne torbice, brisala mu je krv s lica i iz nosa. – Ti si odvratni podmukli gad – govorila je mužu. Onaj na podu otvorio je oči i prošaptao: – Hvala, ljepotice.
– Jadniče moj – rekla je ona pomažući mu da se digne i, podupirući ga, izišla s njim iz kafića. Njenmuž samo je kratko otpuhnuo zrak i rekao: – Ja se ne volim tući.

*

Vidio sam ga nedavno. – Pročulo se da si razbio nekog tipa u kafiću. Svi o tome govore. Nisu znali da si takav razbijač. Kako si to izveo? Ti si, koliko te ja poznajem, sasvim drugačiji.
– Našao sam jednog mlađeg beskućnika – rekao mi je – platio mu i dogovorio se s njim da dođe u kafić i počne vrijeđati onu moju papigu i da ga ja zatim prebijem na mrtvo ime.
– Dobra fora – rekao sam. – I što je sada s njom? – upitao sam ga.
– Ostala je s njim – odgovorio mi je.
– A ti? Što je s tobom? – rekao sam.
– Dobio sam nogu u firmi – odgovorio mi je. – Rekli su mi da sam tehnološki višak.
– Što ćeš sada – pogledao sam ga upitno.
– Snašao sam se. Postao sam čovjek koji prima šamare – odgovorio mi je.
– Ne znam što ti to znači. Objasni mi – rekao sam.
– Dao sam oglas da sam ja čovjek koji prima šamare. Naime, ima mnogo ljudi koji su prepuni bijesa što ga ne mogu suzbiti. Takvi unajme mene. U dogovoreno vrijeme pojavim se pred njihovim vratima. Oni mi otvore, išamaraju me, izgrde i istuku do mile volje. Plate mi i ja odem. Nekoliko se dana oporavljam i onda opet tako. Već sam se navikao. Oguglao sam. Istina, promijenio sam ime. To radim pod nazivom SLAPMAN!
– Ti si lud – rekao sam mu.
– Možda, stari moj – odgovorio mi je – ali ako bolje razmisliš, to je samo jedan od načina pružanja usluge. Osim toga, dobro zarađujem. K tome, uspio sam i osvetiti se svom usranom šefu koji me odbacio kao zadnje smeće.
– Kako? – upitao sam ga.
– Jednog sam dana vidio da me upravo on naručio. Poslao sam mu svog starog prijatelja iz karate kluba. Ljigavi moj šef otvorio je vrata i odmah ga počeo šamarati.
– Zašto me šamarate? – upitao ga je moj prijatelj.
– Zašto? Vi ste SLAPMAN, čovjek za šamaranje, unajmio sam vas. Zato vas šamaram.
– Nisam ja taj. Ja sam vodoinstalater. Došao sam zbog nekog kvara u vašoj kupaonici – rekao mu je moj prijatelj i s nekoliko vještih udaraca složio ga na pod. Osim toga, tužit ću vas zbog neopravdanog napada, odnosno nasilja.
– Tako je i učinio. Moj ljigavi šef sada odrađuje kaznu: petnaest dana društveno korisnog rada u gradskim nasadima. Ako i ti ostaneš bez posla – dodao je – možemo se udružiti.
– Razmislit ću – rekao sam mu. – To bi moglo biti dobro rješenje.
– Naravno – rekao je. – Mogli bismo osnovati i udrugu, a zatim i stranku.

O autoru

Luko Paljetak, rođeni Dubrovčanin, jedan je od najvažnijih suvremenih pisaca. Piše i objavljuje pjesme, kratke priče, kritike, eseje i prijevode. Izdvaja se svojom tragigroteskom „Poslije Hamleta“ i romanom dnevnikom „Skroviti vrt“, svojevrsnoj biografiji Cvijete Zuzorić. Dobitnik je nekoliko nagrada natječaja za kratku priču Večernjeg lista. Njegovi prijevodi Shakespearea, a posebno Chaucerovih „Canterburyjskih priča“, uzor su i vrhunac hrvatskog prevodilaštva.

Ključne riječi

Još nema komentara

Nema komentara. Prijavite se i budite prvi koji će dati svoje mišljenje.
Važna obavijest
Sukladno članku 94. Zakona o elektroničkim medijima, komentiranje članaka na web portalu i mobilnim aplikacijama Vecernji.hr dopušteno je samo registriranim korisnicima. Svaki korisnik koji želi komentirati članke obvezan je prethodno se upoznati s Pravilima komentiranja na web portalu i mobilnim aplikacijama Vecernji.hr te sa zabranama propisanim stavkom 2. članka 94. Zakona.

Za komentiranje je potrebna prijava/registracija. Ako nemate korisnički račun, izaberite jedan od dva ponuđena načina i registrirajte se u par brzih koraka.

Želite prijaviti greške?

Još iz kategorije