Naša je agencija smještena u neboderu na zadnjem katu. Zaprema cijeli kat, a kroz prozore sa svih strana grad se vidi kao na dlanu. Agencija uživa velik ugled u gradu, naročito u medijima. Tako nam je tumačio šef kad smo mu se, na jaku preporuku, obratili za posao. Primio nas je ljubazno u raskošnom uredu te nam potanko objasnio čime se sve bavi agencija i tko se na nju oslanja.
– Naši su podaci najpouzdaniji – rekao je zaključno. – Ali, distribuiramo i ideje. Ako imate kakvih ideja, recite. No, o tome ćemo kasnije, kad se uhodate. U svakom slučaju, vi niste za uredske poslove, vi ste za teren. Slažete li se da stražarite u gradu.
– Stražarimo? – oglasio se Davor.
– Da. Brojit ćete prolaznike. Vrlo jednostavno. Kasnije, kad se budete uhodali, brojit ćete stabla u drvoredima, u Maksimiru, pa automobile na križanjima. I tako. To su važni podaci. Od takvih poslova živimo. A i sami ćete u kontaktu s ljudima i životom dobivati ideje, koje ćete donijeti u agenciju. Tajnica će vam dati obrasce – rekao je i pružio nam ruku.
– Šefu se sviđa što ste znatiželjni – rekla je otmjena tajnica stojeći pokraj ormara. Nasmiješila se diskretno prema Davoru pružajući mu obrazac, a meni je rekla: „Pazite na ugled agencije. Tako pazite i na vlastiti. A u obrascima vam sve piše."
Prionula je na posao, po čemu smo shvatili da možemo ići.
Pogledao sam letimično, u hodu, što piše. A pisalo je, kao naslov, „Razvrstavanje prolaznika."
– Što je ovo? – upitao sam Davora.
– Piše ti – odgovorio je nemarno držeći prst na obrascu. – Po abecedi.
Po šefovoj abecedi trebalo je razvrstavati prolaznike na muškarce i žene, na djecu i odrasle, na one koji žure i one koji šetaju, na domaće i turiste, pa čak i po kontinentima.
– Kako ćemo po kontinentima?
– Jednostavno – rekao je ležerno Davor. – Samo se to ne upisuje. U dnu je fusnota.
Pogledao sam: Prolaznike s drugih kontinenata ne tretirati drukčije, upisati samo kontinent. Dakle, geografski.
– Shvatio sam – rekao sam Davoru. Ali, kako ću razvrstavati po jezicima? Ne razlikujem sve te jezike.
– Pitaj. Turisti vole razgovarati.
Podijelili smo teren. Stao sam na sjevernu stranu Trga, Davor na južnu. – Tebi je lakše – rekao je Davor. – Na mojoj strani su kiosci. A ljudi prolaze u oba smjera.
– Ne mora sve biti precizno, valjda se traži tek neki uzorak. U naputcima je, naime, pisalo da se prolaznicima smatraju samo oni koji prođu određenom ulicom do 19 sati. Svi koji prođu kasnije smatraju se noćnima. Za njih postoji posebna rubrika.
Morali smo stajati do ponoći. Noćna rasvjeta otežavala nam je posao. Naprosto je bilo nemoguće ugledati svakoga kad prođe, a k tome– morali smo zabilježiti i koliko prolaznika sporo hoda, koliko ih trči za tramvajem, koliko pretrčava ulicu, koliko ih se drži za ruke, koliko ih nosi stvari... Najlakše nam je bilo kad bi tramvaji kasnili. Tad bismo odahnuli, mogli smo ih točno pobrojiti i upisati u rubriku "Stoje". Tad bismo se i poigravali s poslom dopisujući koliko ih stoji, koliko ih šeta u krugovima s rukama na leđima. Kako se približavala ponoć, grad se praznio, a i tramvaji su bili prorijeđeni. Tek pokoji prolaznik izronio bi iza ugla i mi bismo ga upisali u odgovarajuću rubriku. Na kraju smo zbrojili svaki svoje prolaznike i nekako nam se zbroj podudario. Čak nam se učinilo da smo obavili dobar posao pa smo odlučili proslaviti. Dok smo u restoranu sravnjivali rubrike komentirajući svaku napose učinilo nam se da tek sad poznajemo grad, te da upoznajemo i našeg zagonetnog i ambicioznog šefa, ali nam još uvijek nije bilo jasno čemu služi naš posao.
– Baš te briga – rekao je Davor. – On zna.
Kad smo mu predali obrasce, letimično ih je pogledao, odložio sa strane nekako nevoljko i gestom nam pokazao da smo slobodni.
Nakon nekoliko dana pozvala nas je tajnica.
– Šef je jako zadovoljan – rekla je razdragano. – Čeka vas u restoranu u Gundulićevoj. Doći ću i ja – i opet se nasmiješila Davoru.
Šef je sjedio za dugačkim raskošno uređenim stolom. Na stolu pokraj vaze s cvijećem bila je položena crvena futrola. Pokazao nam je da sjednemo.
– Da zalijemo... – nasmiješio se i podigao praznu čašu te, shvativši da je prazna, okrenuo se prema šankerici.
– Danas sam doktorirao.
Zbunjeno smo mu čestitali pruživši ruke u isti čas. Rezignirano je odgovorio: "Ah, bilo je i vrijeme. Znate, naša je agencija ugledna, mora joj na čelu biti osoba s najvećom titulom. Tako bježimo konkurenciji."
– Da vam ne smetamo – preuzeo sam. – Čekate društvo.
– Ne, ne – zamahnuo je rukom. – Vi ste mi znatno pomogli. Evo.
Pružio mi je nešto nalik na skripta, uvezeno ručno u tvrdi povez, zagledao se u nas i bez ijednog pokreta prozborio.
– Otraga.
Davor i ja stali smo listati u tišini.
– Tu – napokon se oglasio i kažiprstom odlistao nekoliko stranica. Pročitali smo svoja imena i naslov: "Učestalost kretanja prolaznika u vremenskoj dionici u centru grada i njihova dobna, spolna i geografska razdioba".
– To je vaš prinos mome radu – rekao je. – Zahvalan sam vam.
– Zahvalni smo mi vama – uzvratio sam. – Uključili ste nas u znanost.
– Ah! – nehajno je odmahnuo rukom. – A sad da zalijemo – rekao je i pogledom potražio konobaricu. U tom času otvorila su se ulazna vrata kroz koja je nahrupila skupina razdraganih ljudi. Jedno po jedno prilazilo je našem stolu šireći osmijeh i ruke. Kako su svi čestitari bili srdačni i strpljivi, nije bilo teško izbrojiti koliko je žena, koliko muškaraca. Bilo je i troje djece. Jedno me dijete pitomo pogledalo i meni se učinilo da smo se već negdje sreli. Možda sam ga upisao u formular, pa je i ono u doktoratu.
Ideja stara i ofucana, loš pokušaj kopiranja Čehova. Nadam se da je ova priča napisana u autorovoj ranoj mladosti. Jedino što mi se dopalo jest kratkoća teksta, sve pohvale.