Baš u to vrijeme, zajedno sa suncem, začuo bi se Akifov glas: Mehkih krušaka, slađih od đeneta!
Domaćice iz sela, vraćajući se iz štala s kablima punih jamuže, žurile bi u kuće, uzimale neki sud i čekale na vratnicama da se Akif pojavi.
– Jesu li svježe – čuli bi se glasovi žena. Akif bi strpljivo odgovarao: – Alahu dragi, kako, bona snajo, da nisu. Sabaile ih ubr'o, požuri da ne izvitre do vas, cijenjene gospođe.
Bio je to stariji čovjek. Podočnjaci su mu visjeli niz obraze, a ruke hrapave, ispucale, što od nebrige, a još više od tereta i rada. Šepao je na desnu nogu i nama djeci više je sličio na klauna. Bio je oženjen Safijom, iz dobre kuće, kako bi znao reći mome ocu dok bi pravio pauzu.
− Jah, šta ćeš, teška su vremena, dobri moj čoek − uzdahnuo bi i srknuo kavu iz fildžana. − Nije lako, sve se nekako sastavilo. Tuga i nevolja. Dosta nam svita ode u neke daleke vilajete. Ja im ni ime ne znam izgovoriti. Sve nas je manje, ovde u ovoj lipoti. Nema više ništa.
− Kako nema − pitali smo se mi djeca. Za nas je bilo i voća i povrća i livada za igranje loptom. Buljili smo u Akifa i čekali što će dalje reći. – Prije je nas kruškara bilo nekoliko – nastavljao bi Akif. Evo, spao ćitab na jedno slovo. Ja i moj Zekan ostali sami. A i on je već starac. Ponekad mi se čini da jedva ide i da šepa k'o i ja. Sve mislim da se šali se sa mnom.
Smijali smo se.
Otac ga je slušao i oprezno šutio jer se tek bio vratio iz zatvora iz Zenice. Kažu, bio je "politički". Nešto nije volio Tita pa su ga oni u kožnim crnim mantilima poslali u školu, u zatvor u Zenicu, da nauči. Nekoliko godina. Tako sam ja to sam sebi objasnio i pitao se kakva je to škola u kojoj te ne uče čitati i pisati, a on je bio i ostao nepismen.
– Poznavo sam ti oca – nastavio bi Akif. – Koja je to bio ljudina. Strog, ali pravedan. Nije na cilom dunjaluku bilo pravednijeg. Onomad kad se moj brat Uzeir na mene naljuti, kao, eto, ja mu uzeo neku među. A nisam, Bog mi je svjedok. Da ne bi tvog oca Ive, moj Pero, ode glava. Zamahnuo sjekirom. Oće po glavi i gotovo. A imao bih ja tebi po vazdan divanit. Mi starci, samo da nam je sjediti i pričat.
Vrtio je u rukama krišku ražova kruha i pomalo, mrvicu po mrvicu, umakao u kajmak. Na čelu nije imao kose. Tjeme je bilo bijelo kao kad na Vlašiću za Božić padne snijeg. Otac bi ga gledao i, otpuhujući dim cigareta, samo rekao – Ja, šta ćeš. Gadan vakat.
− Jest, vala – prihvatio bi Akif. − Ništa više, moj dobri čoeče, nije kako valja. – Eto, ja imam petero dice, četiri ćeri i sina jedinog, nasljednika, što bi se reklo simenjaka. Ćeri mi se poudale, dobro, dobre familije, paze ih, a vidim i one su sretne. Kad god hoće, pušćaju ih da obiđu bábu i mater. Ali onaj moj Irfan, on mi je muka. Po cijeli dan je u Mujinoj kavani na Mehuriću. Loče. Boga se ne boji. U zadnje vrime napada i na nas. Traži pare, a ja pare ne dam, ne dam, nek me ubije. Pa kad je krenula sramota, nek ide do kraja.
– Aaa, znam ja Irfana dok je još bio dite – kaže moj otac – bio je vrlo lipo odgojeno dite. Što se to dogodilo, moj Akife?
− Šejtan se dogodio, šejtan, moj Pero. Znaš onog Muju iz Lebrenica, onog Smajinog sina. Odvelo ga u Austriju i evo, prije dvije godine, vratio se. Donio sa sobom čudo para. I eto ti vraga, doli na Mehuriću otvorio kavanu. Doveo neke ženetine iz Zenice da mu ko bíva rade, a one ko da su šejtanu iz bisaga utekle. A ovi naši dripci ko da nije nikad žènska vidilo. Navalili ko da je sve besplatno. Tako, eto, i onaj moj. Pije, kurva se, kocka, odnese i Boga iz kuće. Žena mi pati. Vidim kako mi se imetak rasipa, a ne znam što činiti. Ma imamo moja žena i ja sve. Zastao je i pružio mi krušku. – Uzmi! Mehka je! Ćeri nas obilaze, donesu, fala Alahu, ali mira nema. I tako ja, iako mi baš ne treba, natovarim ovo kljuse, mog Zekana, ovim dobrim kruškama pa od sela do sela. Nije mi to potreba, nego jednostavno da pobjegnem od svega, da se putom, dok me nitko ne vidi, isplačem.
Mi djeca sjedili smo na pragu i zbunjeno šutjeli. Otišao je Akif do drugog sela. – Mehkih krušaka − začuli smo njegov glas.
Sljedeće godine, u kolovozu, nije se više čuo Akif s Vranjače. Kažu da ga je u Suhom dolu nasred sela izdalo srce. Puklo od tuge, mehko kao kruška.
