Ušao sam i rekao: „Mama, znaš što se dogodilo?“ Rekla je: „O, moj Bože.“ Okrenula mi je leđa. Sjećam se što to znači.
Imao sam osam godina i vratio se iz škole. Iz nosa i s čela tekla mi je krv. Bio sam uplakan, razbijenih koljena, brisao sam nos rukavom i još se tresao. I tada je rekla: „O, moj Bože.“ Okrenula mi je leđa i istrčala iz sobe. Vratila se s lavorom mlake vode i ručnikom za lice. Onda se sjetila da nije donijela sve. Lupala je vratima ormarića u kupaonici, čuo sam njezin bijes. Stvari su joj ispadale iz ruku, psovala je. Iz ormarića iznad umivaonika uzela je alkohol i vatu. Zapela je rukavom za kvaku vrata od kupaonice i nogom ih udarila tako da su udarila o kadu i zalupila se. Bojao sam se tog bijesa. Da bar imam kamo otići. Ili da je barem tata tu. Kad je ušla u sobu, nije mi htjela otkriti lice, nije htjela ni biti sa mnom u istoj sobi, odjurila je u kuhinju. Otvara ladice. I dalje traži nešto. Miče lonac sa štednjaka u kojem su punjene paprike, znam taj miris, mrzim to jelo. Kad se napokon vratila s flasterom i škarama, vidio sam da je plakala. Uzela je ručnik, namočila ga vodom i pere mi čelo. I dalje me ne gleda. Mislim, gleda u moje razbijeno lice, osjećam njen dah na obrazu, ali moja mama me ne vidi. Čujem joj šapat, tih od bijesa i suza: „Isti si svoj otac! Kukavica i glupan! Sve bi dao drugima, a oni te tuku! Dokle ćeš se vraćati iz škole ovakav? Bori se! Život nema milosti prema slabićima, zapamti. Život je ring, uspijevaju najjači! Ako misliš uspjeti, Mislave Tepeš, moraš biti jak, moraš se naučiti izboriti za sebe. Ako te tuku, vrati im. Čuješ li, vrati im! Nek’ zapamte tvoju ruku! Ne udaraj prvi, ali kada te udare, vrati im! Ne daj na sebe, sine!“
Ali, mama, bila su trojica protiv mene…
Kao da mi čita misli, uzela je daljinski i utišala televizor.
Ustala je i polako krenula prema kuhinji. Vratila se noseći naranče. Sjela je u fotelju, uzela nož i počela ih guliti. Miris citrusa ispunio je sobu. Vani pada prvi snijeg. Krupne, mokre pahulje. Automobili voze oprezno, grad je tih. Nova godina je za dva tjedna. Ne gleda me i dalje, mirno guli naranče. Čujem kako svaku trga na pola prije nego što je proguta. Nisam više mogao izdržati. Okrenuo sam se i krenuo prema ulaznim vratima.
Jesu li i sada bila trojica protiv tebe, Mislave?
Jesu, mama. Helena je uzela djecu i napustila me.
Pričekao sam na tren. Čuo sam samo cijepanje oguljene naranče. Njeno žvakanje. Nova kriška. Žvakanje. Nisam više mogao izdržati. Izašao sam. Zalupio sam vratima tako jako da je kalendar za iduću godinu ispod raspela u hodniku pao u paučinu iza komode.
Nisam mario. Bio sam slobodan.
Ova sekvenca ili odlomak nečega , jer ovo s pričom nema veze, shvatio sam kao kratku crticu u odnosu majke i sina kojeg je napustila supruga, a mama baš i nije sretna s tim. Zanimljivo? Napeto? Neobično? Opisano na neki do sada još nenapisan i neviđen način? Ništa od svega toga. (Bezvezno miješanje glagolskih vremena da i ne spominjem.)