Moja žena sve zna. To ne kažem sarkastično, niti se šalim. To kažem i mislim iskreno. Njezini roditelji, moji punac i punica, pričali su na gotovo svim obiteljskim druženjima da je moja žena Eva počela govoriti prije svog prvog rođendana. Na proslavi svog prvog rođendana moja je žena rekla svoje ime i prezime i zahvalila svim gostima. Tvrdila je punica da je izgovor svakog slova bio jasan i pravilan. U nižim razredima osnovne škole predložili su im da njihova Eva, moja žena, preskoči barem jedan razred. Sve zna, tako su im rekli. Njezini su roditelji tada odlučili da joj teret "vunderkinda" ne žele stavljati na leđa i ostavili su je da pohađa sve razrede svojim tijekom.
Kad kažem da moja žena sve zna, onda to i mislim. Nju sve zanima i čita baš svu literaturu. Povijest, što bi se reklo, ima u malom prstu. Zna sve o arhitekturi, jer nije vjerovala majstorima, pa je na brzinu proučila knauf, ljepila za pločice i ostale tehnikalije. Bila je uz majstore i pomagala im. Katkad im je i naređivala. Tečno govori šest jezika, a površno još tri.
Nikada je nisam čuo da kaže da nešto ne zna, osim u jednoj situaciji. I to govori sve češće.
– U subotu navečer dolaze nam Ivan i Helena – rekla je dok je zatvarala vrata perilice posuđa. Obrisala je ruke papirnatim ubrusom, savila ga i bacila u kantu. Sve smeće odvajamo. Plava kanta je za papir, žuta za plastiku, zelena za biorazgradivo. Kosti nisu biorazgradive, a puno ih ljudi baca baš tamo. Eva nam je objasnila da kosti ne trunu, zato i nalazimo kosture nakon puno godina. Logično.
– Za subotu poslijepodne dogovorio sam druženje s Damirom. Nismo se dugo vidjeli. On puno radi. U koje nam vrijeme dolaze Ivan i Helena? – pitao sam s grčem u želucu. Digao sam se, došao do hladnjaka i izvadio salatu. Kad je Eva pri kraju s ručkom, kao upravo sada, naučila me, a da ne mora ništa govoriti, da operem salatu i začinim je. "Barem to možeš napraviti", rekla bi.
– Ne možeš me ostaviti samu za pripreme večere, pomakni druženje s Damirom na nedjelju. Planiram kinesku, puno salate i dva kolača. Trebat ću te – izgovorila je Eva jasno i ne previše glasno.
Damir je moj najbolji prijatelj iz ranog djetinjstva. Bio mi je vjenčani kum. Živimo blizu jedan drugome, ali obaveze vezane za obitelj i posao ne daju nam puno prilika da se nađemo i družimo. Nedostaje mi to. On je jedina osoba kojoj govorim sve, a i on meni. Često smo si u šali znali reći da nama dvojici ne treba psihoterapeut. Istresemo sve što nas muči, a to je uglavnom vezano za naše žene i posao. Dok su djeca bila mala, išli smo zajedno na ljetovanje. Oni imaju veliki apartman u Mošćeničkoj Dragi. Eva je nakon šest ljeta zaključila da ona više ne može kod njih ljetovati. Ona nema s njima o čemu razgovarati, oboje su previše prizemni, dosadni i prazni.
– Damir je san svakog psihijatra. Uvijek je žrtva, a ima novca – rekla je moja žena za mog najboljeg prijatelja.
– Ti nemaš nikoga s kime bi razgovarala – dodao sam tada i izbila je velika svađa. Prije bih rekao Evin monolog, ali bolje da ništa ne kažem. Jer Eva sve zna.
Došao sam do faze da uglavnom šutim. Ne da mi se, nemam snage za rasprave.
– U petak ćeš nakon posla otići u nabavu. Sve ću do tada popisati. Prošli put si uzeo jeftini soja sos, molim te da ovaj put kupiš kvalitetniji. Izvadi posuđe iz perilice kad završi. Ja idem kod frizerke. Vidimo se poslije – rekla je u jednom dahu dok je hodala prema izlazu.
Muha na staklu zujila je pokušavajući izaći iz stana. Došlo mi je da joj kažem da i mene povede.
– Dobro, najoptimalniji bi bilo da ostavim posuđe da se i osuši – rekao sam trudeći se s Evom razgovarati na njezinu nivou.
– Ne kaže se najoptimalniji. Optimalan je pridjev koji je došao iz latinskog. U sebi već sadrži sastavnicu koja označava najviši stupanj – rekla je Eva ravnim tonom glasa, onako ravnim kao kad je netko jako živcira.
Uzela je torbu i ključeve auta pa otvorila vrata. Stavljajući torbu na rame, zakoračila je jednom nogom u hodnik, pogledala me i rekla:
– Ja puno toga znam, ali zbilja ne znam zašto sam se za tebe udala. Ne znam – rekla je i zatvorila vrata.
