Jesi li se dogovorio sa svojima? – upita Vera muža tihim glasom u hodniku. – Ja sutra radim.
Nisam se dogovorio – reče nervozno Branko. – Mama ide na pretrage. Tako kaže.
Onda ti sutra uzmi godišnji. Petru mora netko čuvati – reče jednako tiho Vera kako Petra u dnevnoj sobi ne bi ništa čula.
Ne mogu više dobiti godišnji. Znaš da radimo na projektu za Europu od deset milijuna – reče Branko i počne se oblačiti za trčanje.
Znači, opet će Petru čuvati moji roditelji.
Tvoja mama kaže da nema problema. Nikad nije imala ništa protiv. Nisam ja kriv što je moja mama boležljiva.
Ili se lako izvuče.
Kako znaš? – reče Branko uspravivši se. Zavezao je tenisice i bio spreman za trčanje. – Ja idem na stadion. Moram se ispuhati. Vraćam se za oko sat i pol – reče on i izađe.
Veri je bilo dosta Branka i njegovih roditelja. On ih ne želi moliti ili su bolesni ili imaju strašno puno posla. Istina je da je njena mama spremna čuvati Petru kao i obično. Nikad nije rekla da ne može. Ipak, njoj je žao mame. Zadnjih godinu dana se pogrbila, smršavjela, primjetno postarala. Tata Mirko pak opet izrađuje maketu broda za neku izložbu, misli da će osvojiti nagradu. To nema smisla. Petra ima dvije bake i dva djeda. Oni je jednako moraju čuvati. Kad je bila sigurna da je Branko otišao, nazvala je broj svekra i svekrve da provjeri je li tko doma. Srećom, oboje su vjerojatno opet bili u vinogradu.
Petra, ja idem u trgovinu – reče Vera kćeri koja je gledala crtić. Otišla je u dnevnu sobu i poljubila je. – Odmah se vraćam. Bokić.
Zatvorila je vrata dnevne sobe te otišla u Petrinu. Tamo je na brzinu potrpala njezine stvari u veliku torbu te požurila van. Na lift je čekala pune dvije minute. Na parkiralištu ispred zgrade stavila je torbu u njihovu škodu. Ovaj put vratila se stubištem kako bi što prije stigla u stan.
Evo me! – reče ona na vratima dnevne sobe. – Zlato, idemo u Ludbreg k baki Maji i djedu Kreši!
Zar će me oni čuvati? – upita začuđena kći.
Da. Baka Mira je nešto bolesna pa će te nekoliko dana čuvati tvoji Ludbrežani.
Dobro, ako tako mora biti – reče Petra. Dok ju je mama gurala, ona je polako otišla u svoju sobu. Uz maminu pomoć brzo se obukla. – Možda je dobro da idem u Ludbreg. Već dugo nisam bila na Mikijevu grobu.
Točno. Nabrat ćeš mu cvijeća, očistiti grob, sve onako kako dobre curice rade – reče Vera. U džep je stavila Brankov mobitel i ključ ludbreške kuće.
Imaš li koji lampaš? Htjela bih Mikiju zapaliti lampaš.
Kupit ću ti ga usput.
Zbog Brankova obećanja da će se vratiti za sat i pol Vera je cijelo vrijeme puta do Ludbrega bila u napasti da pritisne gas kako bi se vratila prije njega. Ipak, premda je cesta bila prilično prazna, ona se uspijevala suzdržati da ne ugrozi kćer. Znala je da joj treba najmanje sat vremena da dođe u Ludbreg i vrati se u Varaždin. Lampaš za Mikija dodatno je zakomplicirao stvar. U Kitrou na ulazu u Ludbreg kupila je dva lampaša. Stigle su za dvadeset i pet minuta.
Kad jedan izgori, stavit ćeš Mikiju drugi – reče Vera kćeri kad su krenule s parkirališta robne kuće.
Ja ću zapaliti lampaš, a baka će moliti. Djed će napraviti novi križ – reče Petra čvrsto držeći lampaše.
Odlično!
Ubrzo su bile pred bakinom i djedovom kućom. Mama je objasnila kćeri da neće autom ući u dvorište jer se sjetila da nije ništa kupila baki Maji i djedu Kreši. Izvadila je Petrinu torbu iz auta. Otključala je vrata kuće Brankovih roditelja. Jedva je odgovorila Petru da ne ode na Mikijev grob. Trebalo ju je uvjeravati da će baka biti žalosna što se neće moći moliti za Mikija, a djed što neće moći postaviti križ s njom. Obećala joj je najbolji crtić koji je ikad gledala. Petra je nevoljko pristala. Odmah je uključila televizor, pronašla kanal s crtićima. Petra je bila razočarana. Crtić je bio bezveze. Mama joj je pronašla emisiju o majmunima. Ovaj puta Petra je bila oduševljena. Vera je otišla u kuhinju. Odande je s Brankova mobitela poslala poruku svekrvi da je unuka čeka kod kuće. Neka žena misli da ju je vlastiti sin usosio.
Petra se toliko zanijela filmom o majmunima da nije ni čula kad joj je mama rekla da ide u trgovinu po nešto za baku i djeda. Odvezla se stotinjak metara dalje i stala. Htjela je vidjeti hoće li se pojaviti svekrov auto. Za pet minuta auto se pojavio. Bila je zadovoljna. Petra je na sigurnom, baka Maja i djed Krešo će napokon pokazati da su baka i djed, Branko će shvatiti da i njegovi roditelji mogu i moraju dati doprinos brizi za svoju unuku. Nakon kraćeg razmišljanja odustala je od nove poruke svekru i svekrvi. Petra će im sve objasniti.
Čim je zagrlila i izljubila unuku, baka Maja ju je upitala za tatu. Bilo joj je čudno što nema ni njega ni njegove škode. Petra joj je brzo sve objasnila. U trenutku je shvatila o čemu se radi. Zatvorivši vrata kuhinje da ih Petra ne čuje, sve je ispričala svome mužu.
Tipično od Vere – reče on perući ruke u sudoperu.
Da. Dovela nas je pred gotov čin - reče njegova žena.
Možda nije imala drugog izbora – reče djed Krešo mirno.
Ti je uvijek braniš – reče ljutito baka Maja. - Podlo. Podlo i pokvareno. A gospođa profesorica? reče ona hodajući kuhinjom.
Možda je ipak sada na nama red da čuvamo Petru – reče mirno djed Krešo.
Da, kad bi nas samo gospođa snaha zamolila – reče baka Maja potiskujući srdžbu. – Gumb treba barem dodirnuti da stroj proradi. – Smirivši se, vratila se k Petri u dnevnu sobu. - Ja ću se sada istuširati i nas dvije idemo u Lidl! – reče Maja unuci. – Dobili su nove igračke za našu dragu Petricu!
Ja bih radije odgledala majmune do kraja – reče joj unuka ne skidajući pogled s ekrana.
Može, odlično. Ti gledaj svoje majmunčiće, ja ću se za to vrijeme spremiti – reče baka. Poljubivši unuku, ode u kupaonicu. Dotjerana, vratila se nakon dvadesetak minuta. – Znaš što će ti djed Krešo napraviti dok mi budemo u kupovini? – reče baka čim je sjela na kauč do Petre. – Križ za Mikija!
Ja već imam lampaše. Kad se vratimo, ja ću jednoga zapaliti, djed će zabosti križ, a ti ćeš se pomoliti. Može?
Može! Dogovoreno - reče zadovoljno baka.
Križ će biti gotov – obeća djed. – Samo požurite da sve stignemo obaviti prije mraka.
Film je bio gotov za desetak minuta. Baka je iz torbe izvadila Petrinu haljinu za izlazak. Htjela je da njezina unuka što ljepše izgleda, da je svatko koga sretnu pita čija je to lijepa djevojčica. Dok je raspršivala parfem po Petri, djed Krešo joj je govorio da ne pretjeruje. Ona ga je sa smiješkom otjerala iz kupaonice. On joj je ponavljao da će mrak za oko pola sata, da sve svjetiljke javne rasvjete ne rade.
Idu cure na zadatak! – reče veselo baka kad su izašle na ulicu. - Sada ćemo se malo požuriti da izbjegnemo vještice.
Zar u Ludbregu ima vještica? – upita je unuka.
Nema, ali nikad se ne zna. Bolje je požuriti se nego sresti koju krezubu, poderanu babu kvrgava nosa i dugih prljavih noktiju – reče joj baka dubokim glasom.
Možemo mi i malo potrčati – predloži Petra.
Možemo – reče baka. Čvršće uhvativši unuku za ruku, ona je potrčala smijući se. Nakon nekoliko koraka spotaknula se i pala. – Uh, mislim da sam slomila ruku – reče ona lica iskrivljenog od bola.
Možda te vještica gurnula – reče Petra prišavši joj.
Da, vjerojatno – reče baka. – Čuj, u mom džepu je mobitel. Izvadi ga. Ja ne mogu – reče ona unuci. – Sada utipkaj 194. Poslije pritisni zeleni gumb. Kad se netko javi, prislonit ćeš mobitel uz moje lice. – Petra je učinila točno onako kako joj je baka rekla. Kad se javio dežurni, baka mu je objasnila što joj se dogodilo i gdje se nalazi. – Sada, Petrice, pritisni crveni gumb i nazovi djeda. Znaš naš broj?
Znam, bako. Kako ne bih znala. 811-259, prije toga 042. To je vaš fiksni. Vaš mobitel je ovdje. Ne mogu njega nazvati – reče joj unuka.
Točno. Bravo, Petrice, bravo, moj kamenčiću! – reče baka Maja i poljubi unuku. – Špekulice moja! Sedam godina, a tako pametna.•
Željko Funda rođen je u Varaždinu 1950. godine. Završio je komparativnu književnost i engleski jezik. Piše sve književne vrste na hrvatskom standardu, engleskom i kajkavskom jeziku. Pohvaljivan, nagrađivan i antologiziran u zemlji i inozemstvu, ponajviše za haiku poeziju. Dobio nagrade Gervais, Galović, Kolar i Patačić. Objavio 16 knjiga.
Čitajući ovaj tekst poželio sam da mi nikad u ruke ne dođe neka od šesnaest knjiga koje je napisao haiku sensei Funda. Žao mi je samo male Petre koja je ni kriva ni dužna završila tu gdje ju je smjestioo književno svestrani autor. Dva puta sam pročitao tekst i još mi nije jasno tko je pok. Miki (Manojlović sigurno nije), što je to Kitro, zašto je važan podatak da se na lift čekalo pune dvije minute i tako dalje i tako dalje... Bitno da je emisija (ili film?) o majmunima izazvala oduševljenje.